Peđa Obradović

tada sam razmišljao o tome kako su te neke obične, normalne i svakodnevne stvari često potcenjene i kako postanemo svesni njihove vrednosti tek kada postanu nedostupne

Kažu ljudi da i kada neko ode, on ipak nastavlja da živi onoliko dugo koliko živi i sećanje na njega. Nemam dilemu da je to tako, ali želim da verujem i u to da život ponekad ukrsti sudbine nevidljivim i neshvatljivim vezama koje samo on može da namesti. Verujem, jer kome je potrebna realnost u kojoj se smisao ne da uhvatiti i gde uteha ne postoji?

– Je l’ znaš ti, bako, ko sam ja?
– Ne bih znala…
– Nema veze, bako. Pamtim ja. Za oboje.

I tada sam razmišljao o tome kako su te neke obične, normalne i svakodnevne stvari često potcenjene i kako postanemo svesni njihove vrednosti tek kada postanu nedostupne. Tuširanje… svašta, tako obična stvar.

Ćelav, krupan tip, taj je bio siguran u dijagnozu još dok su uzorak razmazivali po staklenim pločicama

too-late-man, kome sve izmiče, uključujući i sam život koji je, eto, prozujao kao