Malin Sten

Hladni decembarski vazduh podseća me da ćemo uskoro otići odavde, još svega nekoliko sati.

Dođe mi da pobegnem, ali sedim ukočen na mekanom jastuku stolice.

Za nekoliko minuta počinje nova godina, savršena prilika da se izbace stare božićne zvezde i unesu sveže lale. Međutim, to ne zvuči dobro. Zašto mislim na cveće?

Znam da je kalendar ljudska izmišljotina, da se novi dan ne razlikuje od onoga koji je ostao iza nas. Međutim, možda bi simbolika – nova godina i nove prilike – bar jednom mogla da pomogne.

Gledam u dugi niz brojeva kao da se radi o šifri. Tajna poruka koju bi trebalo da ja, kao profesor matematike, lako rešim. Ipak, brojke mi ništa ne govore

Reči postaju zaštitna školjka, štit iza kojeg se treba sakriti.

„Trebalo bi da popravimo tavanicu.“

„Prvo treba da popravimo tebe.“

Njeni prijatelji dolaze sa svih strana sveta i izrazito je osetljiva na izjave koje bi se mogle protumačiti kao da nisu svi ljudi podjednako vredni.

Čini mi se glupim da pošaljem buket cveća. Koga je briga za cveće kad je sve u životu otišlo dođavola?

Možda je to zato što je većina briga o kojima brinemo često najgora u našem umu.