Karlos Ruis Safon

Šest godina kasnije, odsustvo moje majke bilo je za mene još uvek opsena, gromoglasna tišina koju još nisam bio naučio da ućutkam rečima.

Čovek se istinski zaljubi samo onda kad nije svestan da mu se to dešava. I ja sam se zaljubila u tog slomljenog i duboko nesrećnog čoveka mnogo pre nego što sam i posumnjala da mi se dopada. On, koji me je uvek čitao kao otvorenu knjigu, strahovao je za mene.

Svetlost svitanja cedila se s balkona i simsova u dahovima kose svetlosti koji nisu dopirali do tla.

Najefikasniji način da se siromašni načine bezopasnim jeste da im se usadi želja da oponašaju bogate. To je otrov kojim kapitalizam zaslepljuje...

Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga ko ju je napisao, i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali s njom.

Bea kaže da umetnost čitanja odumire veoma polako, da je to intimni ritual, da je knjiga ogledalo i da u njoj možemo da pronađemo samo ono što već nosimo u sebi, da u čitanje unosimo mozak i dušu, a da su to dobra svakim danom sve ređa.

Nedugo zatim, pade mi na pamet da se iza korica svake od ovih knjiga otvara jedan beskrajni univerzum za istraživanje i da, izvan ovih zidova, svet pušta da život prolazi u popodnevima fudbala i radijskih serija, zadovoljan time što vidi do mesta na kom mu je pupak i malo dalje.

Odrastao sam među knjigama, drugujući s nevidljivim prijateljima na stranama koje su se pretvarale u prah i čiji miris još uvek čuvam na rukama.

Beše to već pitanje tvrdoglavosti: ako se svet trudio da pokopa Karaša u zaborav, njemu se ćefnulo da ne popušta.

Bar otvori svoj poklon pre nego što odeš u krevet – reče otac.

Pokaza na paket uvijen u celofan koji je stavio prethodne noći na trpezarijski sto.

Oklevao sam časak. Moj otac klimnu glavom. Uzeh paket i odmerih ga. Pružih ga ocu ne otvorivši ga.

– Najbolje je da ga vratiš. Ne zaslužujem nikakav poklon.

– Poklon se daje zbog radosti onog ko poklanja, ne zbog zasluga onog ko prima – reče moj otac. – Sem toga, više ne mogu da ga vratim. Otvori ga.

U pomrčini zore otvorih pažljivo umotani paket. U njemu je bila kutija od izrezbarenog drveta, sjajna, obrubljena zlatnim ukrasnim čavlima. Obasja me osmeh pre nego što sam je otvorio. Zvuk brave pri otvaranju bio je divan, kao u satnog mehanizma. Unutrašnjost kutijice bila je presvučena tamnoplavim somotom. Bajni „monblan majsterštuk“ Viktora Igoa ležao je u sredini, zaslepljujući. Uzeo sam ga u ruke, posmatrajući ga na odsjaju s balkona. Na zlatnom vrhu pera bio je urezan jedan natpis.

Danijel Sempere, 1950