Johan Volfgang Gete

Mi se ljudi često žalimo – otpočeh ja – što je tako malo dobrih dana, a tako mnogo zlih, samo, kako se meni čini, uglavnom mi tu u pravu nismo. Da nam je, nešto, srce uvek otvoreno, spremno da uživa u svemu dobrome što nam Bog odredi za nasušni dan, tada bismo mi imali dovoljno snage da podnesemo i zlo, čim iskrsne.

Potražim Lotine oči; ah, one su prelazile s jednoga na drugoga! Ali na mene, na mene koji sam tu stajao sasvim sam, na mene i ne padoše! Srce joj je moje hiljadu puta reklo: zbogom! A ona me i ne vide!

Mili moj! Lebdim u neizvesnosti toj; i uteha mi je sva: možda se zaista za mnom osvrnula! Možda! Laku noć! O, što sam dete!