K. Dž. Doerti

Dok se okretala, Karterovi prsti dotakli su njene, a ona pomislila da to nije slučajno.

Srce ju je bolelo od ljubavi prema njemu.

„Kartere, ubijalo me je to što nisam smela da kažem tebi. Ti si bio jedini kome sam želela da se poverim. Ali...“

„Ali mi nisi verovala.“

Rejčel joj blago reče: „Eli, Karter ti je bio prva ljubav. Prva ljubav je uvek najgora.“

Zašto nisu mogli da provedu ni dan kao normalna deca u normalnoj školi, deca kojoj su najveći problem ocene?

Poslednji put je spavala u Karterovom naručju u njihovoj bezbednoj kući u Londonu. Sećanje na taj trenutak još uvek ju je proganjalo.

Nije želela da ode u svoju sobu. Nije htela da ostane sama.

Nije htela ni ona da bude bezbedna kada Karter nije

Eli prigušeno zajeca.

Ko zna gde je Karter? Nije uspela da ga spase i sačuva.

Nije uspela da ga zaštiti.

Trebalo je nešto da učinim. A ja sam ga izgubila.

Još uvek držeći knjigu u rukama, polako se spustila na pod i položila glavu na kolena.

„Silven te voli“, prošaputa Kejti. „Tom gadnom ljubavlju.“ Čvrsto je stegla Elinu ruku. „Ovo će ga urnisati.“

„Žao mi je što nisam bio tu.“ Usnama je dodirnuo mesto gde ju je lopta udarila. „Da ti pomognem.“

Od tog nežnog dodira Eli zadrhta i zagleda mu se u oči.

„Ja bih“, procedio je kroz stisnute zube, „uradio sve zbog tebe.“

„A ja sam se nadao da ćeš razumeti koliko mi je važno da mi veruješ. Ali ti mi ipak ne veruješ. Počinjem da mislim...“ Užasnula se primetivši da mu suze naviru na oči. „Mislim da mi nikada i nećeš verovati.“