Milan Ružić

Кад се сетиш своје собе, упамти да тамо увек живи оно дете и запитај се јеси ли изневерио оно што је хтело да буде кад порасте. Ако ниси, онда си човек чији би постер тај дечак залепио на свој зид, а ако си га изневерио, онда си разлог што ће он тамо целу вечност плакати.

Сви су градови велики ако у њих стаје довољно успомена.

Овакво голо постојање и неспутана срећа те деце сијају јаче од месеца, силне белине и јутарњег сунца, које излази онда када та слика деце и куће зађе негде иза времена, па сине из сећања грејући срца оних који данас више нису иста она деца загледана у карте и угрејана ватром из старог шпорета, већ људи погледа упртог у прошлост и у оне који својим одсуством греју срце тугом док преврћемо жар бола жарачем минуле среће.

А сећање пуцкета…