Žarko Radaković

Gledajući tog igrača netremice, nisam ni primetio da je utakmica bila počela. Nisam čuo sudijin zvižduk; a bio je verovatno snažan, oštar, ni prekratak ni predug. U detinjstvu sam ga doživljavao kao oznaku početka igre. Sada mogu da kažem da je označavao početak odvijanja druge, paralelne stvarnosti u kojoj ću bitisati samo jednim delom sebe, krećući se njome kao kroz vagone kompozicije voza iz kojeg ću u svakom trenutku moći da iskočim i nastavim koračanje, tlom kojim sam ovamo i dospeo.

Bio je to jedini mističan trenutak u kojem se muškarac, kao nikad do tada, video u mnoštvu; i samo takav trenutak sadrži mit: večnu pripovest. Prosvetljenje nestaje, ali ostaje uzvišenost: još uvek se kreće putnik, tamo visoko, na zaravni, ka brdima umotanim u plavetnilo, sa mislima koje niko ne može privesti kraju: „Radim na tajni sveta.“ Pa i ovo mesto, baš kao jednom ranije skver, nosi posebno ime, zauvek vezano za dete: Le Grand Ballon.

Ovde vreme nije konopac sa dva kraja. Ovde vreme više nije odsečeno od spoljnog sveta. Ovde ne postoje dve vremenske ravni. Ovde ne postoje dva sveta. Dok smo ovde, Zemlja se okreće.