K. Dž. Doerti

Znao je kako treba da se usredsredi na dogovor s Antoanom i zaradi još novca za porodicu. Znao je kako bi valjalo da uživa u preostalim danima. Svejedno, nije mu izbijalo iz glave kako ga je gledala. Nije bila lepa u holivudskom stilu, ali bila je lepuškasta, onako nesvesno kao devojke koje ne znaju da su lepe. Imala je srcoliko lice i neobične oči, zelene kao jezerska voda.

Možda bi mu pomoglo da razgovara s nekim ko ne zna u kakvom je on očajnom stanju. S nekim ko se potpisivao sa „srdačan pozdrav“, kao da je učtiva zvaničnost deo njene prirode.

Ako ništa drugo, bilo je zabavno izazivati je. Bila je slatka kad se ljutila.

To je presudilo. Pružiće joj još jednu priliku pre nego što se predomisli.

Majka je frknula a iz dnevne sobe, s drugog kraja hodnika, začuo je kako se Lora smeje. „Saša ima učiteljicu? Je li došao kraj sveta? Treba li da se pakujemo?“

Podigao je ruke. „Smejte se ako hoćete, ali tačno je. Zajedno ćemo čitati knjige na engleskom.“

„Mislim da je to divno“, kazala je majka. „Samo sam malo zatečena.“

Lora je došla u kuhinju i naslonila se na dovratak. „Ovo je nešto najsmešnije što sam čula ove godine.“

„Dobro. Sad mi je dosta.“ Saša ju je gađao parčencetom hleba, koje je ona uhvatila u letu.

„Nema bacanja hrane“, naredila je majka, ali je osmehom ublažila reči. „Ko je ta učiteljica? Neko iz škole?“

Saša je progutao zalogaj koji samo što je stavio u usta. „Ne – Did je to organizovao. To je neka Engleskinja. Zove se Tejlor. Tejlor Monkler.“

Majci je iz ruke ispala čaša i razbila se na pločicama.

Načas se nije ni pomerila, već je stajala i tupo zurila u srču kod nogu.

Lora i Saša su se zbunjeno pogledali.

„Mama?“ Lora je zabrinuto gledala majku. „Jesi li se posekla?“

Majka se mašila đubrovnika.

„Kako sam trapava“, promrmljala je. „Baš sam volela tu čašu.“

Glas joj je bio čudno stegnut.

Saša ništa nije rekao, ali se namrštio dok ju je posmatrao. Trgla se na Tejlorino ime. Bio je ubeđen u to.

Saša je pogledao u ekran, pa tiho opsovavši, požurio u svoju sobu primakavši telefon uhu. „Antoane. Šta je bilo? Trenutno sam zauzet.“

Na drugoj strani čuo je samo rapavo teško disanje, pa bat koraka kao da neko trči.

Saša se ukočio. „Antoane? Šta se događa?“

„Mi smo... u sosu.“ Antoanov glas je čudno odjekivao. Kao da je dopirao iz dubine pećine.

U pozadini je Saša naslutio njegove uspaničene korake i kao da nešto kaplje.

„U kakvom sosu?“

„Tipovi od sinoć – jure me.“ Antoan je govorio stegnuto. „Ako ne dođeš brzo, mrtav sam.“

Saši se okrenuo želudac. Zvučalo je loše. Antoana inače ništa nije plašilo. Trenutno je bio prestravljen.

„Šta se, dođavola, dogodilo?“, pitao je tihim glasom.

„Misle da smo ih prevarili. Traže novac nazad, ali nije kod mene. U svakom slučaju, ubiće me – a kažu da će onda potražiti tebe. Verujem im.“ Antoan je isprekidano disao. „Propali smo, Saša.“

Saša je sklopio oči i čvrsto stegao telefon. „Gde si?“

„Kuda si krenuo?“

„Ne brini“, kazao je napregnuvši se da zvuči ležerno. „Nekom je potrebna moja pomoć, ali ništa naročito – stići ću na večeru.“

Majka je uzdahnula. Više nije bilo ni traga onome što je mislio da je video u njenim očima kad je izgovorio Tejlorino ime. Izgledala je prosto razočarano.

„Nadam se da hoćeš.“ Zastala je kao da se premišlja da li da doda još nešto. „Ponekad pomislim da me izbegavaš kako mi kasnije ne bi nedostajao. Mrsko mi je to. Kao da te već više nema.“ Ugrizla se za usnu; uronila mu je pogledom u oči. „Molim te, ne radi to. Nemoj više. Želim da provodimo zajedno što više vremena. Da budemo porodica.“

Saša je stajao na vratima i stezao ključeve u ruci. Izabrala je najgore vreme da razgovara o tome. Antoan bi već mogao biti mrtav.

Svejedno ga je griža savesti zapekla u grudima. Majka nije sasvim grešila, ali ne zato što je znao koliko će joj nedostajati. Više stoga što je znao koliko će one njemu nedostajati.

Prošlo je nešto više od godinu dana otkad mu je rekla šta će mu se dogoditi. Prvo joj nije verovao. Zvučalo mu je suludo. Bio je zbunjen i povređen. Ipak, prvi put kad je umro shvatio je da je to istina.

Saša je znao da ga ona voli, ali uopšte se nije trudila da ga spase. To ga je bolelo više od umiranja.

Stoga ju je izbegavao. Izbegavao je svoj stari život. Školu. Već je mesecima davao sve od sebe da nestane. Tek sad kad se kraj bližio, zažalio je.

Saša,

Ne volim da me neko ignoriše. Zbog tebe sam večeras odbila sastanak. Onda sam, kao budala, čekala pola sata.

Trebalo je da pretpostavim da nećeš ovo shvatiti ozbiljno.

U redu, baš me briga. Hajde da zaboravimo celu stvar. Nađi nekog drugog da te podučava. Odustajem.

Tejlor

„Hajde da zasad otkažemo hitnu pomoć. Kaže da nije jela. Možda joj je pao šećer. Tinejdžerka je.“ Poslednji deo je dodala kao da je on sve objašnjavao.

„Saša, obećao si. Obećao si.“ Glas joj je bio prigušen. „Samo sam tražila jedno veče da provedeš s porodicom. Samo jedno. Znala sam da ne mogu da ti verujem. Nije trebalo da te pustim da izađeš. Trebalo je da zabranim.“

Bol u njenom glasu povredio je Sašu skoro kao metak.

Ipak večeras... Saša je provukao šake kroz mokru kosu. Bilo je drugačije.

Prizor njegove lobanje prosvirane metkom – vreme koje je bilo potrebno njegovom telu da se zaceli kako bi ga održalo u savršenom stanju do dana D – nije bilo moguće da ga izbriše. Mora da je sve to bilo previše. Čak i za nekoga kao što je Antoan.

A onda je tu i njegova majka. Koja je usred svega toga želela da se on ponaša kao da je obično dete.

Kao da je to moguće.