Antonio Skurati

petnih žila, formirajući gotovo savršenu piramidu, vernu matematičkim zakonima renesansne perspektive, kao da je njihovu trijumfalnu borbu naslikao jedan Mazačo ili Pjero dela Frančeska. Krajem tog oktobra hiljadu devetsto dvadeset i druge, u očima Nikole Bombačija i drugih italijanskih delegata komunistička revolucija još ne može da izgleda kao kajanje pobednika – za to treba da prođe dosta godina – ali svakako već izgleda kao žal poraženih.

Antonio Gramši, najsjajniji um KPI, koji je u delegaciji zajedno sa Bombačijem, vrlo je lošeg zdravstvenog stan

Sad nam svi govore da je rat završen. Ali mi se i dalje smejemo. Mi smo rat. Budućnost pripada nama. Ne vredi, tu ne može ništa da se učini, ja sam poput zveri: osećam vreme koje dolazi.

Raširenih nozdrva, u ovoj polupraznoj dvorani osećam miris veka, a onda pružam ruku, opipavam puls svetine i siguran sam da je ovde moja publika.

Grad utonuo u mrak, uličice pune izopačenosti batrgaju se iza njega poput ogromnog oslabljenog organizma, džinovskog ranjenog grabljivca koji hramljući ide u susret kraju.

Ko su fašisti? Šta su oni? Benito Musolini, njihov idejni tvorac, smatra da je to pitanje besmisleno. Da, naravno… oni su nešto novo… nešto nikad viđeno… antipartija. Eto… fašisti su antipartija! Bave se antipolitikom.

Fašisti ne žele iznova da pišu knjigu o stvarnosti, samo hoće svoje mesto u svetu. I dobiće ga. Treba samo da raspaljuju mržnju između suprotstavljenih strana, podstiču ozlojeđenost. Onda će sve biti moguće. Nema više ni levice ni desnice. Treba samo hraniti određena raspoloženja koja izbijaju na površinu posle rata. Ništa drugo. To je sve.

Sreća da u Italiji ima previše sunca. Ima previše sunca, ruska revolucija ne može da se desi.

Lep je, prelep je pesnikov žestoki zanos – tera suze na oči – ali to nije politika. Politika traži uskogrudu hrabrost, pokvarenost uličnih tuča, a ne skladnost konjičkog juriša. Politika je arena mana, a ne vrlina. Strpljenje je jedina vrlina koju traži.

Kao da se mladost veka, nakon što je četiri godine izmicala smrti u rovovima širom Evrope – umesto da se vrati štednji, porodici, veri, precima, vrlinama, danima – slila, pijana, u Rijeku da stavi tačku na ovaj glupi, nepotrebni život.

Dajte sjaj nasilja ovim građanima nedokučive moderne metropole, njenog gustog i mrklog mraka, ovim ljudima poraženim od života koji ne razumeju, dajte svetleću raketu njihovoj krvoločnoj želji za svetlom, dajte im sudbinu i oni će poći za vama.