Vudi Alen

stvarnosti se ni u snovima nikad ne bih usudio da pomislim da bih toj zanosnoj lepotici mogao da budem privlačan na bilo koji način. Na kraju krajeva, bila je mlada i verovatno je volela rok zvezde, drogu i diskoteke do kasno u noć, dok sam ja više voleo da provodim večeri kod kuće uz šolju čaja i holandski dvopek, i analiziram sonete Henrija Hauarda, grofa od Sarija.

Smislio sam nekoliko viceva i otkucao ih na andervudu nespretno udarajući po tipkama. Tako me je krenulo i, pošto je sreća uvek bila na mojoj strani, moja majka, ozbiljna žena sa srcem od tečnog azota, nakratko prestavši da me svakodnevno šamara reda radi, iznenada je rekla, „zašto ne pokažeš te tvoje fore Filu Vasermanu

Roditelji su joj bili divni ljudi, neuporedivo bolji od mojih, čiji je život bio deset decibela bučniji. Rozenovi su živeli dobro, nisu se stalno svađali, bili su kulturni, putovali su i imali lepu kuću. U poređenju s njima, moji roditelji su bili pećinski ljudi koji su me odgojili kao kromanjonca i Harlinini roditelji nije trebalo da dozvole svojoj ćerki da se uda za mene. Istina, bio sam perspektivan u svom poslu ali nisam se mnogo pokazivao kao osoba. I dalje sam bio glup (to vam je kao vožnja – nikad se ne zaboravlja), nekulturan, neurotičan, potpuno nespreman za brak, u emocionalnom haosu i provlačio sam se još od šesnaeste godine na onome što je Noel Kauard nazvao „talenat za zabavu“.