Filip Rot

svom odanom sledbeniku obuzetom strahopoštovanjem, da imitira

Zar na životnom putu ne postoji neka tačka u kojoj se čovek predaje dužnosti, dočekuje je dobrodošlicom, baš kao što se nekad predavao zadovoljstvima, strastima, avanturama – zar ne postoji neko doba kada je dužnost zadovoljstvo, a ne zadovoljstvo dužnost…?

Kada imate dobar odnos sa svojim detetom, s vremenom se sve što ne valja – pogrešne procene obe strane – polako ispravi, malo-pomalo, korak po korak, dan po dan, ispravi se i stvari dođu na svoje mesto i roditelji tada bivaju nagrađeni… ali ovo?

Kada je reč o utehi, uvek je pogrešan brat, pogrešan otac, pogrešna majka, pogrešna žena, zato čovek mora biti u stanju da uteši samog sebe, i mora biti jak i tešiti druge.

Ti dozvoljavaš ljudima da imaju apsolutni uticaj nad tobom. Ništa toliko ne zarobljava kao zadovoljavanje tuđih potreba.

Ograničeni ljudi s neograničenom energijom;

Boriš se protiv sopstvene površnosti, sopstvene plitkosti, pokušavaš da priđeš ljudima bez nerealnih očekivanja, bez previše nade ili predrasuda ili arogancije, da ne budeš kao tenk – da nemaš top, pušku, oklop debeo petnaest centimetara – prilaziš im bezazleno, na svojih deset nožnih prstiju umesto na tenkovskim gusenicama koje riju tlo, pristupaš im otvorenog uma, kao sebi jednakima, čovek pred čovekom, kako smo govorili, pa ipak uvek nekako uspeš da ih pogrešno

protumačiš. Možeš isto tako imati i tenk umesto mozga. Pogrešno ih shvataš i pre nego što ih upoznaš, dok još razmatraš upoznavanje s njima; pogrešno ih shvataš dok si s njima; a onda odlaziš kući da nekome ispričaš o tom susretu, i ponovo sve pogrešno shvataš. A pošto se to isto dešava i drugima s tobom, čitava stvar je zbunjujuća iluzija bez ikakve percepcije, zadivljujuća farsa pogrešne procene. Ali šta mi uopšte možemo učiniti povodom te užasno važne stvari zvane drugi ljudi, kad oni ostaju lišeni značenja koje im pridajemo, i umesto toga preuzimaju neki suludi smisao; zar smo toliko nesposobni da prozremo ono što se krije u drugim ljudima, kao i njihove skrivene namere?

Živeti znači shvatati ljude pogrešno, shvatati ih pogrešno i pogrešno i pogrešno, a onda, nakon pažljivog razmatranja, ponovo ih shvatati pogrešno. Tako znamo da smo živi: kada grešimo. Možda bi najbolje bilo zaboraviti na ispravnu i pogrešnu predstavu o ljudima, i jednostavno se prepustiti. Ako ste sposobni za to, pa, blago vama!

„Šta je ’sranje’?“

„Slika koju imamo jedni o drugima. Slojevi i slojevi nerazumevanja. Slika koju imamo sami o sebi. Beskorisna. Arogantna. Potpuno sjebana.