Ljiljana Volić

Mi smo već pričali o tome kako se oseća strah, Džonatan i ja. „Strah je kao šamar“, predložio je Džonatan.
„Koji iznenada dođe“, dopunila sam ga.
I imali smo pravo. Strah je upravo to. I upravo tako možeš ga prepoznati na licu. Oči velike od iznenađenja, a obrazi u trenu crveni, kao pogođeni nevidljivom čvrstom šakom.

Ljubav je tako slična sreći. Osećaj topline i da je dozvoljeno da se smeješ, jednostavno tako, iako niko nije ispričao vic.

Tuga nije nikakav lep osećaj. Predstavljam je sebi kao malu životinju sa mnogo špicastih zubića koju svako ima u svom telu. Većinom one spavaju, ali ponekad se probude i gladne su. Tačno može da se oseti kako u srcu počinju da grizu. To ne boli tako jako, dakle ne toliko da bi čovek morao da viče, ali od toga postane malo slabiji i hteo bi da se odmori.

Sada je jedan kasnooktobarski dan kao iz slikovnice. Vazduh je mlak. Drveće koje pred zimu još jednom ulaže sve sile u život i pokazuje svoje najlepše šareno odelo od lišća. Svetlost je zlatkasta. Kaže Karin. Perfektno popodne za šetnju, dodaje, nespremna da odustane.

„Ništa nije tužnije od smrti iluzije.“

Sreća se oseća toplo, skoro kao laka groznica, ima miris i otkucaj srca, koji se kreće kao sekundara na kuhinjskom satu

To je ljubav. Ma koliko bolesno, uvrnuto i neshvaćeno, još uvek ostaje ljubav. Ljubav koja nas pokreće. Koja od nas čini monstrume, svakog na njegov način

Ti nas nemaš, zaista nemaš.

To je tvoj zatvor. Ne naš.

Za mene ti si postao stranac i to ću te pustiti da osećaš do kraja. To je moć. Moja moć i ona je neiscrpna.

Ponekad se ukrste putevi dva čoveka na vrlo nesrećan način i jedino što možeš da uvidiš jeste da to treba da prihvatiš i nastaviš dalje.“