Ljiljana Volić

Mi smo već pričali o tome kako se oseća strah, Džonatan i ja. „Strah je kao šamar“, predložio je Džonatan.
„Koji iznenada dođe“, dopunila sam ga.
I imali smo pravo. Strah je upravo to. I upravo tako možeš ga prepoznati na licu. Oči velike od iznenađenja, a obrazi u trenu crveni, kao pogođeni nevidljivom čvrstom šakom.

Ljubav je tako slična sreći. Osećaj topline i da je dozvoljeno da se smeješ, jednostavno tako, iako niko nije ispričao vic.

Tuga nije nikakav lep osećaj. Predstavljam je sebi kao malu životinju sa mnogo špicastih zubića koju svako ima u svom telu. Većinom one spavaju, ali ponekad se probude i gladne su. Tačno može da se oseti kako u srcu počinju da grizu. To ne boli tako jako, dakle ne toliko da bi čovek morao da viče, ali od toga postane malo slabiji i hteo bi da se odmori.