Slavica Mastikosa

Ne, ne, ne, vrištalo je nešto u meni, neke spoznaje i uteha se ne mogu izraziti rečima, one banu iznenada, kao kruna iskustva, kruna koju posle nosiš ili kao car ili kao dvorska luda.

još nešto me je mučilo: to što je za života nekim njemu nepoznatim ljudima zaveštao svoje organe, produžio im život, nije nimalo ublažavalo moj bol.

, Bože – izgovorila sam posle dugo vremena njegovo ime glasno – da li sam sa Jovicom pokopala svu svoju humanost kad ni na njegovu više ne mogu da mislim s ponosom? Ništa čudno – nastavila sam monolog – njegov odlazak sa ovog sveta nekima je značio život. Meni ne, meni su ostale samo uspomene i ništa više…

Ostavio mi je… Majko božja… ostavio mi je… naše embrione, šansu za naše buduće potomstvo…

ke. U glavi mi je kao u košnici.

Zašto onda meni obuvaš cipelu koja mi ne paše?

Odjednom me obuze nešto kao sujeverje, koje je pretilo da potpuno ovlada mnome. Uplaših se da postoji neko meni nepoznato pravilo kako se postupa sa ličnim stvarima pokojnika. Šta ako sada, radeći nešto nedolično, ogrešim dušu? Da li je isuviše rano i kada je uopšte vreme za pomeranje, preturanje i odbacivanje nekorisne lične imovine preminulih?

Trebalo mi je dosta vremena da shvatim i prihvatim da su njegova i moja logika različite, poput negativa i slike. Ipak, iako smo mnoge probleme rešavali različito, rezultati su se podudarali. Kao slika u ogledalu. Identična, a obrnuta.

Bog je mrtav, a uprkos tome treba živeti“, „Postani ono što jesi“, „Ono što me ne ubije čini me jačim“,

Da bude volja tvoja.