Barbara Kingsolver

Ali odakle ona potiče, ta bolest žudnje? Od načina na koji sam se rodio, ili od onih što su me napravili, ili od ekipe s kojom sam se kasnije družio? Svi upozoravaju na loše uticaje, ali čoveka uništi ono što je već u njemu.

Usled onoga što se te jeseni dogodilo jedanaestog septembra posteri su sada bili priheftani jedan na drugi, kao i regruteri. Hajde da idemo da prašimo teroristima turove, govorili su svi oni, i mnogi su se odazvali na poziv. Zašto da ne. Primamljeni obećanjem makar jednog plaćenog posla, između srednje škole i smrti. Jer sam napad nije izgledao kao da se zaista dogodio. Nama su neboderi samo televizija, tako da nam je, dok smo gledali ona dva kako padaju, iznova i iznova, to ličilo na iste one filmske efekte koje smo uvek viđali. Znali smo da su ljudi poginuli. Imali smo svoj skup, spuštenu zastavu, tugu i sve ostalo. Imao sam noćne more da onako padam s visine. Znam da su u pitanju bile prave zgrade. I ima ih i dalje još mnogo što stoje u onim gradovima, te pretpostavljam da je to razlog za brigu. Kada bi ovde nadletali neki teroristi, pogledali bi razvaljene rudarske kratere i planine dignute u vazduh i kazali: „Produži. Ovo mesto je već uništeno.“ Bilo mi je teško da shvatim kako je jedanaesti septembar moja borba. Što se ticalo činjenja dobra bližnjemu svome, bolja mogućnost bila mi je fudbal.

Nijedan očajnik koga je Čartrejn ikada poznavao nikada nije otišao i upucao srnetinu ako je gladan. Upucao je kasira u prodavnici pića.

Sa stipendijom iz Zapadne Virdžinije skočila je u Kolorado, a onda se udružila sa Ijanom pa su, nalik fliperskoj kugli, skakutali gore-dole po državama Stenovitih planina, da bi se konačno vratili na Plavi greben.

Tačer se zapita koji zadatak može biti naporniji od podržavanja uverenosti jednog glupaka u njegovu sopstvenu mudrost. „

„Sreli smo se tek nekoliko puta, gospodine. Žao mi je što ih nije bilo više, i što ih neće ni biti.“
„Zašto je tako?“
„Zašto žalim? Zato što sam uživao u njegovom društvu. Divio sam mu se. Bio je onaj redak čovek koji druge pretpostavlja sebi. Posvetio se tome da pomaže radnicima čijim su životima naškodila lažna obećanja. Ispričao mi je za svoja dva brata koja su poginula dok su verno služila, oba kod nadzornika koji nisu marili za bezbednost svojih radnika. Bio je iz Države Jazavaca. Ali rešio je da neće da bude jazavac.“
„U smislu?“
„Valjda je hteo da kaže kako neće da se krije u rupi, čak i ako ga hrabrost bude koštala. I koštala ga je, užasno.“ Tačer se nakani da pogleda Landisa, ali čovek kao da je bio odsutan. Zatim se okrenu da se obrati porotnicima kamenih lica u

se okrenu od porote, zažmuri na jedan jedini časak i otvori oči pred pravovremenim i povoljnim prizorom u kome sudski zapisničar vuče okvir prozora da ga otvori. Kroz tu pukotinu Tačer uvuče svetlost i dah, i naiđe na odgovor: to će mu biti poslednje. Neće više da se objašnjava publici gluvoj za njegov jezik. Izvan zaklona nalazi se svetlost. Možda će spavati u krevetu od kaktusovog trnja ili na drvetu pod zvezdama, ali može da bira s kim će deliti društvo, a to neće biti ta bojažljiva, samoživa rulja zatvorena u prostorijama bez vazduha. Oni će se zbijati u svojoj izmišljenoj sigurnosti, njihovo nebo će se srušiti. Njegovo će biti otvoreni marš kroz propast.

Zalud je sećati se prošlosti,
osim ako ona nema nekog uticaja na sadašnjost

Čuvanjem tajni od mladih ušiju samo se sadi seme između njih,

Mene su mučili ljudi. Zato što misle da deca nisu do kraja razvijena ljudska bića pa ne moraju da im daju iskrene odgovore