Lindzi Gibson

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Umesto da govore o tome šta im treba, emocionalno nezreli ljudi stvaraju zloćudnu igru pogađanja koja svima stvara nelagodu.

Pretvarajući se da su ono što roditelji od njih očekuju da budu, deca misle kako su našla način da pridobiju roditeljsku ljubav. Oni ućutkuju svoj istinski self, i umesto toga slede vodiča – svoju self-­ulogu i fantaziju. U tom procesu gube dodir sa svojom unutrašnjom i spoljašnjom stvarnošću.

Zapravo, ovo je jedno od obeležja onih koji internalizuju: gotovo preterana zahvalnost za bilo kakvu vrstu priznanja ili posebne naklonosti.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Emocionalno nezreli ljudi imaju slab osećaj za ličnu istoriju i opiru se preuzimanju odgovornosti za svoje prošle radnje ili buduće posledice. U nedostatku snažnog osećaja selfa, oni misle da porodična bliskost znači upletenost, i da ljudi postoje da bi odražavali jedni druge. Prava komunikacija je skoro nemoguća zbog njihove slabe empatije i rigidnog insistiranja na ulogama. Zanemaruju poboljšanje odnosa i uzajamnost, izbegavaju emocionalni rad koji je neophodno uložiti da bi postali osećajniji prema drugima. Umesto toga, oni se fokusiraju na to da li drugi čine da oni izgledaju dobro ili loše. Odbrana od anksi­oznosti im je važnija od toga da imaju autentične odnose sa drugim ljudima, uključujući i sopstvenu decu.

Svet dubokih emocija njima deluje opasno.

Emocionalna nezrelost je stvarni fenomen koji je proučavan i o kome se pisalo odavno.

Usamljenost usled osećanja da ste nevidljivi drugima je fundamentalna bol, jednako kao i fizička povreda, samo što se spolja ne vidi.