Karina Rozenfeld

Poklopila je uši dlanovima.

Samo je želela da muzika prestane.

Prostoriju je protresao stravičan prasak.

Svi su se trgli. Neko je ispustio čašu i ona se rasprsla uz zveket.

A onda... tišina.

„Glupo ozvučenje“, čula je kako konobar kaže kolegi. „Prosto je eksplodiralo.“

Kad su počeli da se zabavljaju, bilo je vrlo uzbudljivo. Tom je jedan od najboljih sportista u školi. Imao je ličnog trenera i ozbiljno razmišljao o karijeri ragbiste.

Bio je visok i mišićav, zlatne kose – pravi mladi Adonis. Sve devojke iz škole su ga jurile. Kad se zainteresovao za Tejlor, i njoj i Džordži je to bilo neverovatno.

Jednog dana joj je prišao i pitao je li završila sastav iz engleskog zadat za taj dan.

„Naravno“, odgovorila je zbunjeno.

„Hm... ovaj. Dobro. I ja sam“, rekao je prilično nervozno. Zatim je žurno otišao.

„Bokte“, kazala je Džordži dok se on udaljavao. „Dopadaš mu se.“

Tejlor, koja je tog dana nosila majicu s natpisom „Knjige su moj život“ i iznošene farmerke, zamumlala je nešto u neverici.

„Koješta. On tako dobro izgleda i popularan je.“

„Znam“, odgovorila je Džordži nameštajući već savršen konjski rep. „Mnogo te gotivi i hteo bi da bude s tobom.“

Kako obično nije išla na žurke, kad je ušla s Tomom, čula je devojke kako šapuću o njoj.

„Vidi, to je ona štreberka Tejlor Nešto.“

„Otkud ona s Tomom?“

Cele večeri se Tom nije odvajao od nje; samo je nju gledao. Bilo joj je drago što je s njom. Na tako nepoznatom terenu činilo joj se da je on bezbedno tlo.

Te večeri su se prvi put i poljubili.

Otad su momak i devojka. Tom i Tejlor. Veza im je sve vreme bila savršeno fina.

„O, Džordži...“, uzdahnula je. „Izvini. Samo imam tu glupu glavobolju, a onda sam pomislila i da me neko prati... Nisam znala da si to ti. Uplašila sam se.“ Podigla je ruke. „Nadam se da ti nisam upropastila veče s Polom.“

Džordži je omekšao izraz lica. „Guščice. S Polom mogu da izađem kad hoću. Zašto mi nisi rekla da te opet muči glavobolja? Hajde.“ Zagrlila ju je i pogurala trotoarom. „Da te odvedem kući.“

Hoće“, uverljivo joj je rekla Tejlor. „Nije neki kreten. Osim toga, videla sam kako te gleda.“

Pre nego što je Džordži uspela da odgovori, zazvrjao joj je telefon, a ona je pogledala u poruku.

„Šta si ti, nekakva veštica?“ Na licu joj se pojavio osmeh.

„On je?“, nagađala je Tejlor „Bokte, ovo je baš bilo brzo. Mora da je zbog laka za nokte.“

Džordži je to zanemarila. „Otišao je s Tomom u onaj pab, a sad ga zanima hoći li i ja doći.“ Sva je blistala od uzbuđenja. „Tej, izgleda da mu se stvarno dopadam.“

Tejlor je uzdahnula. Sebična je. Već je upropastila Džordžin izlazak. Ne može da zezne i maloletničko opijanje i žestoko maženje. Prijateljstvo ima granica.

Dokono je pregledala poruke dok nije stigla do poslednje, od Saše. Kursor je zaustavila na njegovom imenu.

Nisu se čuli od onog četa na internetu pre nekoliko dana, ali nikako nije mogla da ga izbije iz glave. Sve u vezi s njim bilo je krajnje neočekivano.

A i zaista joj se dopadalo kako se smeje.

Zbog njega je osećala nervozu koja joj nije bila jasna.

Dopadalo joj se što je tako nervozna zbog njega.

Ponovo se setila pogleda koji joj je uputio kad je razgovor postao preterano ličan. Izgledao joj je sasvim povređeno.

Bilo je nečeg kod njega što nije želeo da iko vidi.

Lupkala je prstima po ivici tastature. Onda je otvorila nov imejl.

Opomenula je Sašu pogledom. „Večeras ostaješ kod kuće, je li tako? Ne ostavljaj Loru samu.“

Lora je napravila grimasu. „Hajde, mama. Dovoljno sam odrasla da ostajem sama.“

„Ne podstiči brata“, smrknuto je rekla majka. „Ako večeras izađe, hoću da čujem za to. I dalje ja ovde postavljam pravila, ja li tako?“

„Da, mama“, neubedljivo su odgovorili uglas.

Poslavši im poljupce, okrenula se i otišla.

Njoj iza leđa Saša je namignuo sestri. Ona je namignula njemu uz uvežban saučesnički osmeh.

Vrlo je visoko, zar ne?“, promrmljao je jedan.

„Mali je lud“, kazao je drugi bez ikakvog saosećanja i interesovanja. „Ili ćemo dobiti opkladu ili je neka nameštaljka.“

„Ne vidim kako bi to namestio.“ Prvi muškarac je mahnuo upaljenom cigaretom, čiji je žar treptao crveno u pomrčini. „Imam ljude gore, dole, na stepeništu... Ništa mi neće promaći. Izigra li nas, znaću.“

„Nemoguće“, tvrdoglavo je tvrdio neko. „To je prevara.“

Saša je mogao da im kaže kako nije prevara, nije čarolija ni iluzija. Jednostavno to je tako: umreće na osamnaesti rođendan, ni dan ranije. Ono što će ga kasnije ubiti, tog dana mu je spaslo život.

Ipak ništa nije rekao. Ionako mu ne bi verovali.