Đorđe Lebović

Treba uvek govoriti istinu, ali istinu nije nužno uvek izgovoriti.“

Moj teča, robijaš, rekao bi za njega: „Ograničen u znanju – uobražen u neznanju.“

„Slušaj me dobro i zapamti“, bio sam ubeđen da se teča ovog puta ne šali, „glupan nikada neće priznati da je glup. Nikada! Ako neko za sebe tvrdi da je glupan, znaj da imaš posla sa razboritim čovekom.“

Deda je bez uspeha nastojao da proširi krug zaverenika, a onda je rekao svom novom pajtašu doktoru Tiboru: „Obratiću se Srbima. Oni su hrabar narod, ne podnose nepravdu i nasilnike“.

„Je li pametna?“, pitao je dalje ujka Rudi. „Jeste, ali mnogo voli da laže“, odgovorih (trudeći se da budem što iskreniji). „Nije važno“, rekao je ujka, „sve devojke lažu, to je prirodno. Možeš slobodno da pristaneš.“

Nisam se radovao, ali već sam znao koliko je lako reći neistinu da bi se ugodilo onome koga iskreno volimo.

Mi ne možemo da odredimo ni težinu ljudskog greha, ni veličinu krivice. Njihovi su tragovi neizbrisivi a njihov uticaj na život nepredvidiv i nesaglediv. Nikome ne možemo suditi, nikome ne smemo oprostiti.

Čovek ostaje otac čak i posle svoje smrti,

„Treba uvek govoriti istinu, ali istinu nije nužno uvek izgovoriti.“

„Draga Teri“, reče otac, blago, ali podsmešljivo, „ti bar znaš da nijedna božja zapovest nije dvosmislena. Nema srednjeg puta između istine i laži, ubijanja i neubijanja. Nema delimične krivice jer nema ni delimičnog zločina. Ili je nešto zločin, ili nije zločin, ili je čovečno, ili nije čovečno. Nema sredine ni za koga, pa ni za Mađare.“