Predrag Milojević

Odakle potiče ta uverenost da vrednost mora biti cenjena? Nije li sva istorija puna primera uništavanja vrednosti? Nije li mnogo verovatnije da neko ko je plemenit mora da pati, baš zato što je plemenit? Zar prema tome sreća ne pretpostavlja izvesnu vulgarnost?

Sad mu se činilo da treba više da plaća, što je sigurno bilo pogrešno, jer mada naša službena mesta, jednostavnosti radi i da bi se izbegla nepotrebna objašnjavanja, primaju mito, time se ipak ništa ne može postići.

sam kraj ili početak.

Opseg rada ne određuje važnost predmeta, kad to verujete, vi ste još vrlo daleko od razumevanja vlasti.

Sada je gore video zama

Nešto ga je neodoljivo gonilo da traži nova poznanstva, ali svako novo poznanstvo povećavalo je zamor. Bilo je već suviše i to što sebe u takvom stanju ipak prisiljava

Zamak tamo gore, već zagonetno zamračen, u koji se K. nadao da će dospeti još danas, opet se udaljavao. Ali kao da su hteli da mu prilikom ovog privremenog rastanka pruže još jedan znak, tamo gore odjeknu zvuk zvona, razdragan zvuk zvona koji učini da bar za trenutak srce zadrhti, kao da mu preti – jer u zvuku je bilo i nečeg bolnog – ispunjenje onog za čim je nesigurno težilo. Ali ubrzo zamuče veliko zvono i odmeni ga jedno slabo, monotono malo zvono, možda još tamo gore, a možda već u selu. Istina, ovo zvonjenje bolje je odgovaralo sporoj vožnji i bednom ali neumitnom vozaču.

. je znao da se ne preti otvorenom prinudom, nje se nije ni plašio, najmanje ovde, ali sila obeshrabrujućih okolnosti, navikavanje na razočaranja, dejstvo neprimetnih uticaja svakog trenutka – toga se nesumnjivo plašio, pa ipak morao je s tom opasnošću da se prihvati borbe. U pismu takođe nije prećutano da, ako do borbe treba da dođe, K. mora da ima smelosti da je počne; to je rečeno s finoćom i samo jedna nemirna savest – nemirna, ne rđava – mogla je to da primeti. To su bile one tri reči – kao što znate – u vezi sa njegovim prijemom u službu. K. se prijavio i otada je znao, kao što je u pismu bilo naglašeno, da je primljen.

. je hteo još jednom neupadljivo da govori s njom i zato uze sa stola jednu praznu čašu i priđe joj. „Samo još nešto, gospođice Frido“, reče on, „izvanredan je slučaj i zaista je potrebna izuzetna snaga uzdići se od devojke za štalu do krčmarice, ali da li je time dostignut krajnji cilj za jedno takvo ljudsko stvorenje? Besmisleno pitanje. Nemojte da mi se smejete, gospođice Frido, ali iz vaših očiju više govori borba koja vas čeka u budućnosti nego ona koja je već prošla. Međutim, u svetu su prepreke velike, one su sve veće ukoliko su veći ciljevi, i zato nije sramota osigurati pomoć jednog malog, beznačajnog, ali isto tako borbenog čoveka. Možda bismo mogli da jednom nasamo i u miru razgovaramo, bez ovih mnogih očiju koje bulje u nas.“ „Ne znam šta hoćete“, reče ona, ali je izgledalo da ovog puta i protiv njene volje u njenom glasu ne odjekuju pobede njenog života, već pre beskrajna razočaranja. „Hoćete li, valjda, da me odvojite od Klama? Gospode Bože!“, i ona sklopi ruke. „Vi ste me prozreli“, reče K. kao

„Šta si učinila?“, reče on kao da govori za sebe. „Sad smo oboje propali.“ „Ne“, reče Frida, „samo sam ja propala, ali sam ipak dobila tebe. Budi miran, gledaj samo kako se ona dvojica smeju.“ „Ko?“, upita K. i okrete se. Na stolu su sedela oba njegova pomoćnika, malo neispavani, ali veseli; to je bila veselost koja je proizlazila iz vernog ispunjavanja dužnosti. „Šta ćete ovde?“, dreknu K., kao da su oni za sve krivi