Vanja Čobanov

Uvek bi je s velikom čežnjom primio k sebi, u jedan deo svog sveta, ali nikad se ne bi davao potpuno. Uvukao bi je u svoje duboke plave oči, zaveo bi je osmehom i rečima, učinio bi da se oseća jedinom na svetu, a onda bi je, a da ne oseti taj trenutak, ostavio samu. Deo njega lutao je nezadrživo ka nekoj mističnoj daljini. Glasno se smejao kad bi počela da mu priča o njegovoj podeljenosti: „Je l’ istina? Reci mi. Nemoj uvek da se smeješ.” „Ne smejem se. Ne smejem se zapravo. Čudno mi je kako me vidiš.”

Leto je skoro uvek stanje duha, a ne godišnje doba.

Nema istorije ljubavi koja nije prekidana i narušavana, nije postojala nijedna bez manjih ili većih iskušenja, kolebanja i nevere. Takvi trenuci nastupe iz raznih razloga, spoljašnjih ili unutrašnjih. I kad naiđu, iziskuju od čoveka posebnu mudrost – da shvati da je ljubav živa, da ne mora da bude savršena i da, naposletku, veruje kako u njemu postoji i ono što on ne vidi... A ponekad ni sva mudrost i vera nisu dovoljni, jer se stranice istorije pišu direktnom rukom đavola, rukopisom najveštijeg trgovca sudbinama.

Kolebanje, ako se taloži, ako se skuplja godinama, kroz duge vekove, u duši – kroz sećanja i tajne, u krvi – kao prokletstvo i krst porodice, u jednom se kolenu vidno i jasno izrazi.

SVET MOŽE DA NESTANE

„Ako se otarasim svojih đavola, izgubiću svoje anđele.”1

SVET MOŽE DA NESTANE, ZA JEDAN DAN, ZA JEDNU NOĆ, I DA SE SVE POSLE TOGA SAMO PRIVIDOM ZOVE. Ono što takav život čini mogućim, a telo i duh održivim, jeste čekanje kraja i odlazak na neko drugo mesto.

Neki glasovi dođu nepozvani i podsete nas da je stvarnost tu ne samo zbog nas već i zbog drugih ljudi.

Zlato je uvek hladno. Čovek ga stavlja na toplo telo da zaledi lepotu, da ga pokaže i prizove sjaj.

U pola reči, u pola nečeg...

Pola snova nije san.

Čime izmeriti nedostajanja? Ona prošla na koja smo se navikli i nova, neočekivana, na koja nikad ne računamo? Ljubavi, lica koja smo voleli nestaju iz vidokruga. Odluke nisu naše. Od Boga poređani događaji oduzmu poglede, oduzmu dodire, zaustave reči. Da su dani samo naši, da gospodarimo sudbinom, i odluke bi bile naše. I ne bismo merili nedostajanje – u jesen bi krošnje bile romantične slike u očima i ne bi skrivale maske , a noć bi redom spuštala meki ljubavni pokrivač.

Loše misli su okovi za dušu. Lako se navlače, a teško se skidaju. A skloni smo da ih pustimo u sebe.

Nebrojeni su procesi izbora, približavanja i spajanja dvoje ljudi, dva tela. Obično to prate zatvorene oči. Prepušteni silama koje tu zajedno vladaju – potrebi, strasti, požudi – ljubavnici su slatko i uvek isto izgubljeni. u tom mraku i magli porinuća za njih te sile postaju još tajnije i više slepe nego što to jesu. Ali kako učiniti da ne budu slepe i da se taj nekontrolisani eros propusti kroz zauzdanu svest i pamet i tako kontrolisan i (pod)vođen ode tamo kuda nisu ni sanjali da će njihova seksualnost stići?