Rodžer Zelazni

Ali spavanje je bilo tako divno, ja tako umoran.

Žena za stolom na sebi je imala plavozelenu haljinu širokog V-izreza, kosa joj je bila duga, sa dugačkim šiškama, boje negde između oblaka u zalazak sunca i spoljašnjeg ruba plamena sveće u inače mračnoj prostoriji, i prirodna – nekako sam to znao; oči iza naočara – kako mi se činilo, bespotrebnih – bile su plave poput jezera Iri u vedro letnje popodne u tri, a boja stisnutog osmeha slagala joj se s kosom.

Uprkos krupnim mržnjama i sitnim trvenjima, mi Amberani smo vrlo porodično nastrojena bagra, uvek željni novosti jedni o drugima, uvek žudimo da znamo kakav ko položaj zauzima na promenljivoj pozornici. Pauza radi tračarenja nesumnjivo je zaustavila nekoliko smrtonosnih udaraca među nama. Ponekad mislim o nama kao o bandi zlobnih bakica u nekom spoju staračkog doma i trke s preponama.

Zapljusnuše nas talasi vreline; zemlja se pušila. Mehurovi su se rasprskavali u proključalim čorbuljacima koji su ispunjavali kratere, i pridodavali i svoja isparenja vazduhu ogrezlom u vlagu. Plitke bare ležale su kao šaka starih bronzanih novčića.

Konji su jurili, sada poluludi, a duž puta su izbijali gejziri. Bljuvali su ključalu vodu preko druma, za dlaku nas promašivali, i oticali u velike glatke vodene površine, koje su se pušile. Nebo je bilo mesingano a sunce nalik na smekšalu jabuku. Vetar kao dahtavi pas kom smrdi iz usta.

Tlo uzdrhta i daleko sleva planina izbljuva vrh prema nebesima i za njim povrati i oganj. Privremeno nas zagluši tresak koji probija bubne opne, a naleti vazduha od eksplozije postojano su nam batinali tela. Kola su se njihala i poigravala.

„Silazite s uma ili se penjete?“, upita on.

Upravo sam primetio da sam morbidan, pijan i ogorčen. Ne treba mi to u životu.

„Podsetio si me na onaj stih iz Svete knjige: Arhanđel Korvin hodiće pred olujom, s munjom na prsima svojim… Da se ne zoveš slučajno Korvin?“

razmišljao sam šta bih voleo: gde da mi šutnu kosti. I ovo mi se u stvari čini kao baš fino mestašce – visoko je, neukaljano, ovde se vremenske prilike još šetaju gole. Na vidiku ničeg do stenja i neba. Zvezde, oblaci, sunce, mesec, vetar, kiša… lepše društvo od gomile drugih lešina. Ne znam što bih bio osuđen da ležim pored nekoga koga ne bih ni sada želeo pored sebe – a malo koga bih.“

Mnogo sam se puta budio – ponekad uzdrhtao, uvek uplašen – iz sna da, opet slep, boravim u nekadašnjoj ćeliji u tamnici pod Amberom. Nije mi zatvor ni pre bilo stran. Bivao sam ja pod ključem u raznoraznim prilikama, na različite vremenske periode. Ali samica plus slepilo uz vrlo malo nade za oporavak predstavljali su velik račun na kasi za odsustvo čulnih nadražaja u robnoj kući uma. Zajedno sa utiskom da će to trajati doveka, ostavili su ožiljke. Inače u budnim časovima držim te uspomene bezbedno uštekane, ali noću se ponekad oslobode, doplešu između rafova i budalesaju se oko šaltera za misli i ideje, je’n, dva, tri.