Viđenje nevidljivog: suočavanje sa stvarnošću

Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник… често морају да поклекну пред просеком.

Међутим, када наша психа препозна „употребне вредности информације“ (услед претходног искуства конзумирања), она „пристаје“ на улазак знака. Ово одговара похоти или жељи очију, тј. жељи за поседовањем, или како кажу Оци, похлепности. Ова страст није телесна више него психичка, јер је она садржана у човековој жељи да поседује за себе, да увек има више добара, не само за задовољство тела (уживање и комфор) већ и душе, која ужива у гледању својих добара и која увек жели да их има више (уп. неразумног богаташа из Јеванђеља, Лк. 12, 16–21).

Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо.

а ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? Сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах редитељ одговара: „Не“, али убрзо затим додаје: „Светитељи и песници, можда – понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе.

У тренутку „изненадног“ (exaiphnes), пише Манусакис, „ствари које ме окружују морају да се повуку, и заиста ’ишчезну’ како би дозволиле оном-што-није-виђено да се покаже“. Дакле, „изненадиће“ се они који нису везани за „ствари“ (отуда: „сваку животну бригу оставимо“), они који стрпљиво подносе крст историје, прихватају невоље као благослов и не осуђују никог; дуго трпе, не завиде, не горде се, не чине што не пристоји, не траже своје, не раздражују се, не радују се неправди, а радују се истини, све сносе, све верују, свему се надају (уп. 1. Кор. 13, 5–7). Тада, неочекивано и без спољашњег узрока, како каже Ава Исак, наилази благодат Божија. Зар вера није отвореност за то несвакидашње?

Давно је уочен механизам греха као стања „палости“ у троструком виду: задовољство–бол–казна. (Можда због тога Оци Цркве светим канонима налажу епитимију чак и тада када човек прихвати своју кривицу: сама природа налаже период опоравка кроз испаштање.) Због препознатљивог обрасца, аскетски оци су генеалогију страсти и греха до те мере егзактно описали као чин понављања и готово је сасвим декодирали да им савремена психологија може само да позавиди. Насупрот томе, стање благодати и светости нико није „дешифровао“, будући да за божанско деловање нема утврђеног реда ни шаблонског стереотипа (за благодат је довољно да човек вером, покајањем, пројави љубав и слободу). „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки ко је рођен од Духа“ (Јн. 3, 8).

Хемингвеј је у уста старца ставио речи као поуку једном дечаку: „Видиш, они те могу поништити, али те не могу поразити.“ Исти онај Хемингвеј који је једном написао: „Ако си довољно срећан да живиш у Паризу као младић, тада куд год пођеш у даљем животу, он ће остати са тобом, јер Париз је покретни празник.“

Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком.

Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота.

Ако се нешто не промени, заборавите на неког новог појединачног генија (попут некада Платона, Шекспира, Хегела, Анштајна, Теслу…)! Уместо њих, у игри је тзв. collective brain: свако са своје стране нечим доприноси општем знању, али се лична оригиналност губи пред колективним мозгом.