Poslednji sati

Pavle i Đula su se slučajno upoznali i bila je to ljubav na prvi pogled, koja je trajala sve dok njihovi roditelji za nju nisu saznali.

Melanija se retko pojavljivala među svetom, a i kada bi to činila, obično za seosku slavu na kojoj se šepurila cela porodica a ponajviše gazda Slavko, jer je za nju davao pare, hodala bi spuštene glave, izbegavajući poglede meštana.

Samo polako, majko, ne vraćam se sutra! A i kao da bih sve to mogla pojesti. Nemoj toliko da se trudiš, jedina moja, tebe sam najviše željna, majko. Kao što sam ti rekla, ovog puta planiram duže da ostanem, pa ti polako... A ja ću se u međuvremenu raspakovati.
Kada se Katarina raspakovala, a Zorka već ispekla pogaču, nasekla šunke iz pušnice i mladog sira, počela je da se krsti kada je videla šta joj je sve kći u darove donela. Bilo je tu džempera, sukanja, pantalona, jakni, čizmica i cipela za čitav jedan život. Zatim je počela da vadi neke čudne sprave za seckanje povrća, mlevenje mesa i pečenje kolača, na šta je njena Zorka samo prevrnula očima:

Mila moja, život je čudo! Neprestano nas iznenađuje i stavlja pred razna iskušenja... Prihvati sve ono što ne možeš da promeniš i promeni sve ono što možeš.

Ruže, crvene kao krv, reči koje miluju, ruke koje traže...

Možda vreme ne pruža zaborav, ali sam sigurna da blaži bol...

Nek počivaju u miru

doći će maca na vratanca

U pitanju je život ili smrt

zakopao ratne sekire