Ruđin / Očevi i deca

Vreme (to je poznata stvar) leti nekada kao ptica, nekada mili kao puž; ali čoveku je osobito dobro samo onda kada ne opaža da li je brzo ili sporo prošlo.

Uzano mestašce, koje zauzimam, toliko je malo kada se poredi sa ostalim prostorom, gde mene nema i gde nisam potreban; i vreme, što mi je ostavljeno da proživim, sasvim je neznatno prema večnosti, gde mene ne beše i gde me biti neće… Međutim, u tom atomu, u toj matematičkoj tački kruži krv, radi mozak, rađa se žudnja…

Ja sam nesrećna zato… što nemam želja, nemam volje za životom.

U razgovorima s Anom Sergejevnom on je još više nego ranije pokazivao svoje ravnodušno preziranje prema svemu romantičnom; a ostavši sam, on je sa negodovanjem video romantičara u samome sebi.

Bazarov je bio veliki ljubitelj žena i ženske lepote; ali ljubav u idealnom ili, kako je on govorio, romantičnom smislu nazivao je praznim sanjarenjem, neoprostivom budalaštinom

moralne bolesti dolaze od lošeg vaspitanja, od svakojakih budalaština kojima se odmalena pune ljudske glave, od odvratnog stanja našeg društva; jednom rečju: popravite društvo, i bolesti će nestati.“

Svi ljudi naliče jedan na drugog, kako telom, tako i dušom; svaki od nas ima mozak, slezinu, srce i pluća podjednako udešene; a takozvane moralne osobine takođe su jedne iste kod svih: neke male razlike ne znače ništa. Dovoljan je jedan čovečji primerak pa da sve ljude upoznamo. Ljudi su kao drveće u šumi; nijedan botaničar neće se zanimati svakom pojedinom brezom.“

Zar ljubav, sveta, odana ljubav, nije svemoćna? Jeste, i te kako! Ma kako puno strasti, ma kako grešno, buntovničko srce da legne u hladni grob, cveće koje raste na njemu mirno gleda na nas svojim nevinim očima: ne govori nam samo o večnom miru, o onom velikom miru „ravnodušne“ prirode; ono govori i o večnom pomirenju i o beskrajnom životu…

Poneka gospođica postaje čuvena kao pametna samo zato što zna uzdahnuti kad treba;

sa vama se može prijatno razgovarati… kao kada se ide ivicom provalije.