Jadnici – I tom

ona je ostvarivala ideal onog što izražavaju reči „dostojna poštovanja“; jer izgleda da je potrebno da žena bude majka da bi bila dostojna obožavanja.

Ako ima grozote, ako ima stvarnosti koja prevazilazi san, to je ovo: živeti, gledati sunce, biti u punoj muškoj snazi, biti zdrav i veseo, hrabro se smejati, hrliti prema slavi koja je pred vama, u svem sjaju, osećati u grudima pluća koja dišu, srce koje bije, volju koja razmišlja, govoriti, misliti, nadati se, voleti, imati majku, imati ženu, imati decu, imati svetlost i najedanput, dok bi čovek jauknuo, za manje od jednog trenutka, stropoštati se u provaliju, pasti, valjati se, smrviti, biti smrvljen, videti klasje, cveće, lišće, granje, ne moći se uhvatiti ni za šta, osećati da ti je sablja izlišna, ljude pod sobom, konje na sebi, koprcati se uzalud sa kostima slomljenim od kakvog ritanja u pomrčini, osetiti kopito od kojega vam oči iskaču, gristi u besu konjske potkove, gušiti se, urlati, grčiti se, biti ispod svega toga, i reći sebi: „Maločas sam bio živ!“

Dodajmo ovo: u građanskom staležu sumnjive veze krnje uvaženje; treba dobro paziti koga primate; kao što se gubi toplota pored onih kojima je hladno, tako se smanjuje ugled u dodiru s prezrenim ljudima.

On plati, ali mu ne bi po volji što je njegov prolazak dao povoda za primedbe. Svako bežanje mora biti neprimetno.

Onaj koji beži veruje da nikad nije dovoljno sakriven.

On je zabrinuto gledao kako se u njemu poremetio onaj užasni mir koji mu je bila donela nepravda njegove nesreće.

da je oklevao između dva ponora, onoga u koji se propada i onoga koji vas spasava. Izgledalo je da je spreman da razmrska to čelo ili da poljubi tu ruku

Oslobođenje nije izbavljenje. Čovek se otrese robije, ali ne i osude.

Oseća da ga istovremeno sahranjuju ove dve beskonačnosti, okean i nebo; jedno mu je grob, a drugo pokrov.

naglo, nerazmišljeno rđavo delo, sve u zanosu, sve od nagona, neku vrstu odmazde za pretrpljeno zlo; drugo, za teško, ozbiljno rđavo delo, pretresano u savesti i smišljano u lažnim idejama koje može da ulije takva nesreća. Ovi su predumišljaji prolazili kroz tri naizmenične faze koje jedino prirode izvesnog kova mogu da pređu, a to su rasuđivanje, volja, upornost. Kao pokretače imao je urođenu uvređenost, gorčinu duše, duboko osećanje pretrpljenih nepravičnosti, reakciju čak protiv dobrih, nevinih i pravednih, ako ih ima. Polazna kao i završna tačka svih njegovih misli bila je mržnja prema ljudskom zakonu; ona mržnja koja, ako nije zaustavljena u svome razvoju nekim slučajem proviđenja, postaje za izvesno vreme mržnja prema društvu,