Jadnici – I tom

ona je ostvarivala ideal onog što izražavaju reči „dostojna poštovanja“; jer izgleda da je potrebno da žena bude majka da bi bila dostojna obožavanja.

Kad bi mi Cezar dao

Slavu i rat,

I kad bih napustit morao

Ljubav svoje majke,

Rekô bih velikom Cezaru:

„Uzmi svoj skiptar i carske kočije,

Više volim svoju majku, ej!

Više volim svoju majku.“

Smeti: to je cena napretka.

Ne priznati Vaterlo Velingtonu i Bliheru, znači li to oduzeti nešto Engleskoj i Nemačkoj? Ne. Ni ova slavna Engleska ni ova uzvišena Nemačka nisu u pitanju u problemu Vaterloa. Hvala Svevišnjem, narodi su veliki izvan mračnih pustolovina mača. Ni Nemačka ni Engleska ne mogu stati u njegove korice. U ovo doba kada je Vaterlo samo zveket sabalja, iznad Blihera Nemačka ima Getea, a iznad Velingtona Engleska ima Bajrona. Jedno prostrano svitanje ideja svojstveno je našem veku, i u toj zori Engleska i Nemačka imaju divnu svetlost. One su veličanstvene jer misle. Dizanje nivoa koje one donose civilizaciji u njihovom je biću; ono dolazi od njih samih, a ne od slučajnosti. Ono čime su se one uvećale u devetnaestom veku ne izvire iz Vaterloa. Samo varvarski narodi naglo nabujaju posle pobede. To je prolazna taština bujica koje nadođu posle oluje. Civilizovani narodi, naročito u naše dane, niti se uzdižu niti spuštaju dobrom ili rđavom srećom jednog vojskovođe. Njihova specifična težina u ljudskome rodu proističe iz nečega što je više nego vojni udar. Njihova čast, Bogu hvala, njihovo dostojanstvo, njihova prosvećenost, njihov genije nisu brojevi koje junaci i osvajači, ovi kockari, mogu metnuti na lutriju bitaka. Izgubljena bitka često je osvojeni napredak. Manje slave, više slobode. Doboš umukne, razum dolazi do reči. To je igra gde dobija onaj koji gubi. Da govorimo, dakle, o Vaterlou hladno posmatrajući sa obe strane. Dajmo slučaju ono što pripada slučaju, a Bogu ono što je božje. Šta je Vaterlo? Pobeda? Ne. Lutrijska premija.

Premija koju je dobila Evropa, a platila Francuska.

Ovaj lik je dugo bio sav u svetlosti; to je dolazilo od izvesnog legendarnog zamračivanja koje se širi od većine heroja i koje zastire duže ili kraće vreme istinu; ali danas istorija i dan izlaze na videlo.

Ova svetlost, istorija, neumitna je; ima to čudno božansko svojstvo što, ma koliko bila svetlost, i baš zato što je svetlost, često postavi senku onde gde su bili zraci; od istog čoveka ona stvori dva različita fantoma, i jedan napada drugoga i stavlja ga na svoje mesto, i pomrčina despota bori se sa bleskom vojskovođe. Otuda i pravičnija mera u konačnoj oceni naroda. Opljačkani Vavilon umanjio je Aleksandra; okovani Rim umanjuje Cezara; razoreni Jerusalim umanjuje Tita. Tiranija prati tiranina. Nesreća je za čoveka da ostavlja iza sebe noć kojoj je on dao oblik.

Poštenje, iskrenost, bezazlenost, ubeđenje, ideja, dužnost, sve su to stvari koje, kad se prevare, mogu biti gadne, ali koje, čak i gadne, ostaju velike; njihova veličanstvenost, svojstvena ljudskoj savesti, istrajna je u svojoj grozoti. To su vrline koje imaju jednu manu, zabludu. Neumitno čestito veselje kakvog fanatika, i kad je svirep, zadržava neko zračenje, mračno, ali dostojno uvaženja. I ne sluteći, Žaver je, u svojoj strahovitoj sreći bio za žaljenje kao i svi neprosvećeni koji trijumfuju. Ništa nije bilo tako dirljivo i strašno kao ovo lice na kome se izražavalo ono što bi se moglo nazvati svim zlom dobroga.

Zar sudbina može biti zla kao neko razumno biće i postati čudovišna kao ljudsko srce!

videti misao kad nema lica, utvrditi vernost bića i kad vam je svet zamračen, načuti šum jedne haljine kao lepršanje krila, slušati to biće kako ide i dolazi, izlazi, govori, peva, i pomišljati da ste vi u središtu tih koraka, te reči, toga pevanja, ispoljavati svakog trenutka svoju sopstvenu privlačnost, osećati se utoliko moćnijim što ste nevoljniji, postati u pomrčini, i zbog pomrčine, zvezda oko koje se okreće taj anđeo – malo je blaženstava koja bi bila ovome ravna. Vrhunac sreće u životu to je uverenje da vas neko voli; voli radi vas samih, bolje rečeno, voli protiv vas samih;

Oslobođenje nije izbavljenje. Čovek se otrese robije, ali ne i osude.

Nema li nečega, dobra gospođo, uistinu jevanđeoskog u ovoj delikatnosti koja se ustručava pridike, moralisanja i aluzije, i nije li najbolje sažaljenje kada čovek ima neko bolno mesto, da se u njega nikako ne dira?