Jadnici – II tom

A nijedan mač nije jednostran. Svaki mač ima dve oštrice; ko rani jednom, rani se drugom.

Građani, ma šta se danas desilo, i našim porazom i našom pobedom mi ćemo izraditi revoluciju. Kao što požari osvetle ceo grad, tako i revolucije osvetle ceo ljudski rod. A kakvu ćemo mi revoluciju izvesti? Rekao sam već, revoluciju Istine. S političkog gledišta, ima samo jedno načelo, suverenitet čoveka nad samim sobom. Taj suverenitet sebe nad samim sobom zove se sloboda. Tamo gde se dva ili više ovakvih suvereniteta udruže, nastaje država. Ali u tom udruživanju nema nikakvog odricanja. Svaki suverenitet ustupa izvesnu količinu samoga sebe da bi obrazovao opšte pravo. Ta je količina ista za sve. Ta istovetnost ustupaka koje svako čini svima zove se Jednakost. Opšte pravo nije ništa drugo nego zaštita svih koja se stara o pravu svakog. Ova zaštita svih nad svakim zove se Bratstvo. Tačka preseka svih ovih suvereniteta koji se udružuju zove se Društvo. Pošto je taj presek spajanje, ta je tačka čvor, to je ono što se zove društvena veza. Neki kažu društveni ugovor, a to je jedno isto jer reč ugovor sadrži u sebi ideju veze. Da se razumemo u pogledu jednakosti; jer, ako je sloboda vrh, jednakost je osnova. Jednakost, građani, ne znači da sve što raste dostiže istu visinu, to nije društvo visoke trave i malih hrastova, niti druženje surevnjivosti koje jedna drugu potkresuju; to je, građanski, otvoreno polje svima sposobnostima; politički, ista vrednost svačijeg glasa; verski, isto pravo za sve savesti. Jednakost ima jedan organ, besplatnu i obaveznu nastavu. S pravom na azbuku treba početi. Nametnuti osnovnu školu svima, ponuditi srednju školu svima, to je zakon. Iz istovetne škole izlazi jednako društvo. Jest, nastava! Svetlost! Sve dolazi od svetlosti, sve se u nju vraća.

Gomila je sklona da primi gospodara. Iz njene mase taloži se apatija. Gomila se lako smesti u poslušnost. Treba pokretati, gurati, drmati ljude samom blagodeti njihova oslobođenja, vređati im oči istinom, bacati im svetlost strahovitim pregrštima. Treba da i sami budu pomalo zgromljeni svojim sopstvenim spasom; to sevanje ih budi. Zato su potrebna zvonjenja na uzbunu i ratovi. Potrebno je da veliki borci ustanu, da osvetle narode svojom smelošću, i da prodrmaju ovo jadno čovečanstvo koje svojom senkom zaklanjaju božansko pravo, carska slava, sila, fanatizam, neodgovorna vlast i apsolutna veličanstva; tu gomilu koja glupo posmatra, u njihovom sutonskom sjaju; ove mračne trijumfe noći. Dole tiranin! Šta to? Na koga mislite? Zovete li Luja Filipa tiraninom? Ne; kao ni Luja XVI. Oni su obojica ono što istorija obično zove dobri kraljevi; ali se načela ne cepkaju, logika istine ide pravce, istini je svojstveno da se nikom ne dodvorava; nikakvog, dakle, popuštanja; svako krnjenje čovekovih prava mora biti suzbijeno; u Luju XVI je božansko pravo, u Luju Filipu je Burbonac; obojica predstavljaju u izvesnoj meri konfiskaciju prava, i da bi se zbrisalo opšte nasilje, treba se boriti protiv njih; to je potrebno jer Francuska je uvek započinjala. Kad gospodar padne u Francuskoj, on padne svuda. Jednom rečju, ima li pravednije stvari i, prema tome, ima li uzvišenijeg rata nego kad se uspostavlja društvena istina, kad se slobodi daje njen presto, kad se daje narod narodu, kad se daje čoveku suverenitet, kad se purpur ponovo meće na glavu Francuske, kad se uzdižu u celini razum i pravda, kad se zatire svaka klica antagonizma davanjem svakoga samome sebi, kad se uništava prepreka koju kraljevstvo postavlja ogromnoj i sveopštoj slozi, kad se ljudski rod izravnava s pravom? Ovakvi ratovi stvaraju mir. Još se nadnosi nad svetom ogromna tvrđava od predrasuda, mraka, sa svojim kulama mržnje. Treba je oboriti. Treba srušiti tu čudovišnu masu. Pobediti na Austerlicu velika je stvar, uzeti Bastilju ogromna je stvar.