Sentimentalno vaspitanje

Napolju su puste, mračne ulice na kojima, to obojica pouzdano znamo, nema nikakvih čuda i iznenađenja; njima nikada neće naići neko ko nam je bio drag, a izgubih smo ga usput iz vida – sedimo iznad mušeme i osluškujemo zavijanje komšijskih pasa.

Zašto, uopšte, pravimo biblioteke?
Da bismo nečim prekrili zidove? Da ispunimo police koje je projektovao neki arhitekta? Pravimo li ih zbog sujete; da oni što dolaze u naše domove steknu o nama povoljan utisak, pomislivši kako smo načitani i učeni? Ili se, jednostavno, s vremenom nakupi dovoljno knjiga da ispune jedan zastakljeni ormar, pa se to zove – biblioteka? Jesmo li, možda, nekada davno, u detinjstvu bez knjiga, bili pozvani u kakvu gospodsku kuću, pa osetili miris biblioteke pomešan sa vonjem duvana za lulu i videli nekog sedokosog čoveka u plišanom kućnom ogrtaču kako čita zavaljen u naslonjač, potpuno odsutan i ne primećujući nas; ta nam se slika, možda, usekla u pamćenje kao zaštitni znak za otmen život? Nismo li dugo nosili u sebi taj davni prizor i mnogo kasnije, kad smo se i sami okućili, pokušali da ga podražavamo u sopstvenom domu? Nisu li slučajno krive fotografije pisaca koji se uvek slikaju ispred redova enciklopedija na policama, za radnim stolovima zatrpanim knjigama? Ulazili smo preplašeni u kabinete značajnih ljudi, u privatne odaje dvoraca, kod akademika i profesora univerziteta – uvek su zidovi bili prekriveni knjigama (u polutami su se zlatila slova u kožu povezanih izdanja), i uvek su te knjige značile učenost i moć, jedan sasvim drugi, često nedostižni život, različit od onog koji smo bili prisiljeni da trpimo.

Zar i sami prečesto ne živimo poput ovoga samotnjaka, u stanovima-ostrvima, u koje su talasi života doplavili komade pokućstva, okruženi beskrajnim morem ravnodušnosti? S vremena na vreme, pravi nam društvo po neki ljupki divljak, nalik Petku, koji ne razume naše prokletstvo. Umesto da u deblo urezujemo dane, mesece i godine, križamo ih na kalendarima od hartije.

Želim da sačuvam bajke koje volim neukaljane psihoanalitičkim verzijama i zbog toga biram ovaj odlomak, u kome Alisa dugo, dugo, pada kroz bunar u središte Zemlje. Za mene to, ipak, nije seansa puna LSD-ija, već povratak u ono doba kada smo svake noći u snu padali bez težine, jer smo rasli. Ko zna, možda rastemo i danas, samo to niko više ne primećuje?
Ljudi vide samo kad padamo…

Sazreo sam u tom pogledu samo toliko što više ne tražim ilustracije, ali „razgovori“ su još uvek presudni u odlučivanju hoću li čitati neku knjigu ili neću.

Čitali smo Ružno pače kada smo bili sasvim mali, ali razumeli smo ga mnogo kasnije, onda kada je bilo isuviše dockan da se bilo šta ispravi ili počne iz početka.

Pronašli smo svoje jato zanesenjaka, ludaka, fantasta, smelih rušitelja i vrednih graditelja, sanjara, avanturista i somnambula. Oni nas prepoznaju na prvi pogled i dobro znaju šta smo sve morali da pretrpimo živeći među kokoškama i patkama. Stresamo sa sebe perje ružnog pačeta, gordo se ispravljamo i pretvaramo u labudove. One iste patke, ćurke i kokoške plaćaju da dođu do našeg jezera da bi nas gledale kako plovimo među sopstvenim snovima. Evo apsurda: ponekad nam je žao vremena kad su nas kinjili! Opraštamo im glupost i to što nas odmah nisu prepoznali.

Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da nešto nije u redu s nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči. Stranci smo među svojima još od malih nogu. Kljucaju nas u glavu profesori u školi (rasejani smo), grde nas roditelji (zašto ne izaberemo neko unosnije zanimanje?), ostavljaju nas devojke (nespretni smo, zbunjeni i stidljivi), ne primaju nas vršnjaci (slabi smo sportisti, bledi i unezvereni), sumnjivi smo vlastima (izbegavamo masovne svečanosti, povučeni smo i mnogo čitamo) – a činimo sve da se svima umilimo, da budemo kao i ostali, da se oslobodimo usamljenosti… Tražimo neke slične ptice, ali njih nema u našoj prosečnoj, građanskoj sredini. Ipak, osećamo da negde postoje neka divna, pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas bede i poniženja.

Toliko sam puta pročitao te stranice; ne verujem da bih mogao da im se vratim još jedanput, ma koliko da su mi bile drage. Njihov sadržaj mi je poznat.

Ne mari ništa što se neko rodi u pačjem dvorištu, samo kad se izlegao iz labudovog jajeta.