Sentimentalno vaspitanje

Napolju su puste, mračne ulice na kojima, to obojica pouzdano znamo, nema nikakvih čuda i iznenađenja; njima nikada neće naići neko ko nam je bio drag, a izgubih smo ga usput iz vida – sedimo iznad mušeme i osluškujemo zavijanje komšijskih pasa.

Zašto, uopšte, pravimo biblioteke?
Da bismo nečim prekrili zidove? Da ispunimo police koje je projektovao neki arhitekta? Pravimo li ih zbog sujete; da oni što dolaze u naše domove steknu o nama povoljan utisak, pomislivši kako smo načitani i učeni? Ili se, jednostavno, s vremenom nakupi dovoljno knjiga da ispune jedan zastakljeni ormar, pa se to zove – biblioteka? Jesmo li, možda, nekada davno, u detinjstvu bez knjiga, bili pozvani u kakvu gospodsku kuću, pa osetili miris biblioteke pomešan sa vonjem duvana za lulu i videli nekog sedokosog čoveka u plišanom kućnom ogrtaču kako čita zavaljen u naslonjač, potpuno odsutan i ne primećujući nas; ta nam se slika, možda, usekla u pamćenje kao zaštitni znak za otmen život? Nismo li dugo nosili u sebi taj davni prizor i mnogo kasnije, kad smo se i sami okućili, pokušali da ga podražavamo u sopstvenom domu? Nisu li slučajno krive fotografije pisaca koji se uvek slikaju ispred redova enciklopedija na policama, za radnim stolovima zatrpanim knjigama? Ulazili smo preplašeni u kabinete značajnih ljudi, u privatne odaje dvoraca, kod akademika i profesora univerziteta – uvek su zidovi bili prekriveni knjigama (u polutami su se zlatila slova u kožu povezanih izdanja), i uvek su te knjige značile učenost i moć, jedan sasvim drugi, često nedostižni život, različit od onog koji smo bili prisiljeni da trpimo.

Zar i sami prečesto ne živimo poput ovoga samotnjaka, u stanovima-ostrvima, u koje su talasi života doplavili komade pokućstva, okruženi beskrajnim morem ravnodušnosti? S vremena na vreme, pravi nam društvo po neki ljupki divljak, nalik Petku, koji ne razume naše prokletstvo. Umesto da u deblo urezujemo dane, mesece i godine, križamo ih na kalendarima od hartije.