Hipokratova deca

У филмовима свако објашњење почиње са „све се десило муњевитом брзином“, али он то никако не би могао да каже, све и уз уважавање чињенице да људи различито доживљавају појам брзине. Једино што би могао одмах да каже јесте да „не знам“ није никакав одговор. А он управо није знао. Ако је у неком тренутку и био адреналин, врло брзо је све постало рутина, а у рутини никаквог узбуђења нема.

Ни метак не пробија тамо где пробија новац

Није веровао у срећу, у њу верују само они који су у све друго изгубили поверење, али како му је ишло током последњих месеци, почео је и он да мисли о томе да га је срећа напустила.

„Не надај се да ће време икад бити милосрдно према теби, није ни према коме па неће ни према теби“, лепо ми је то говорила. И одувек сам знала да је била у праву, али то није неко такмичење у којем се добија медаља на којој пише: У праву си, па да је доделим рођеној мајци. Уз химну, разуме се.

Разуме се, сви су све од њега боље знали, сви би све потпуно другачије урадили, никоме се не би десило оно што се десило њему, јер би они, за неверовати, о свему најстроже водили рачуна, правовремено реаговали и спречили…

постоје две истоветне несреће, две исте туге, две исте боли. Када се у човеку ломе најтврђе стене од којих је створен, из којих истиче читаво људско биће, када је узалудно свако окретање ближњем, лицу добронамерном, лицу спремном да подели несвакидашњи терет туге, све оне мисли, сва она порицања и прихватања, пресече мисао о усамљености. Поделио је човек хлеб, поделио је и воду и воденицу, поделио је земљу, избраздао је на толико начина да их је немогуће и набројати, поделио је некако и срећу и страх, али тугу никако није. Има у туговању нечег узвишеног, нечег што додаје непун педаљ висини, што чини да људско тек на тренутак не изгледа и тако пролазно. Но, ако би могао, да ли би човек поделио своју тугу, онако како дели љубав или бес? Да ли би зарад тренутног олакшања жртвовао ону јединственост коју иначе тешко постиже или би свеједно изабрао усамљеност?

Херој је онај ко има храбрости
за своју судбину

Помисли да би покушај враћања свега у претходно стање био идентичан покушају да се заустави бујица након пуцања бране. Узалудан. Сувишан. Бесплодан. Зашто се савест буди са толиким закашњењем, онда када се више ништа не може учинити? Шта би човек могао да учини када се сва та питања одједном на њега сруче, када нема времена да се пружи ваљан, сувисли одговор ни на једно од њих? Када свако наредно питање престиже оно претходно, једва хајући за одговор.

Читав живот је само низ саплитања. Ово би требало негде да запишем, помисли. Није записао. Као што ни пре тога није ништа записивао, изузев оног што је морао. Мастило је гадан непријатељ.

Оболи ли то човек од нарочите врсте слепила које је у суштини тек само филтер са врло прецизно одређеном пропустљивошћу? Размишљања су ушла у зачарани круг интиме, у ком се нико не осећа добро.