Američki psiho

Ni na pamet mi nije palo da bi moja knjiga mogla da naiđe na ovakav prijem, i ja to i dalje ne razumem. S druge strane, nisam ni pokušavao da Američkim psihom uvećam broj svojih ljubitelja, jer roman i ne pišete zbog hvalospeva ili misleći na svoju publiku. Roman pišete zbog sebe samoga, i sami se sa sobom i svojim perom dogovorite šta je to što vas intrigira.“ Elis je istom prigodom istakao da svih tih godina dok je radio na ovoj knjizi nije znao koliko će ona postati nasilna ali mu se činilo da će Bejtmen (Patrik Bejtmen, glavni junak Američkog psiha) opisivati svoja brutalna zlodela istim onim hladnim tonom i uz obilje preteranih detalja kao što opisuje i svoju odeću, svoje obroke, treninge u teretani…

Pakao zamišljam kao sobu u kojoj sam odvojen od tebe, a ipak mogu da te vidim i da ti osetim miris

Imao sam sve karakteristike ljudskog bića – meso, krv, kožu, kosu – ali je moja depersonalizacija toliko uzela maha i toliko se produbila da je normalna sposobnost da se oseti samilost potpuno eliminisana kao žrtva laganog, odlučnog brisanja. Ja sam samo imitirao stvarnost, jedva nalik ljudskom biću, dok je samo neki mračni kutak moje svesti funkcionisao.

počeo je i da čupa obrve, kako sam primetio. Više nema samo jednu.

Ovo nije vreme nedužnih.

osećam da ona želi da preuredi moj život i to na jedan vrlo važan način – vidim to u njenim očima i mada u njima vidim i istinu, ja takođe znam da će jednog dana, vrlo uskoro, i ona biti zarobljena u ritmu mog ludila. Sve što treba da uradim jeste da o ovome ćutim i ništa joj ne pominjem – ali ipak, ona me slabi kao da sama odlučuje o tome ko sam ja. Tvrdoglavo i odlučno kako samo ja to umem, priznajem sebi da osećam kako se u meni nešto steže, kako me nešto probada i pre nego što mogu da se obuzdam, ja sam skoro zaslepljen i dirnut i čini mi se da mogu da prihvatim njenu ljubav, mada ne mogu da je uzvratim.

„Ponekad, Džin“, objašnjavam, „tanka linija koja razdvaja izgled – ono što vidiš – i stvarnost – ono što ne vidiš – postaje, pa, malo mutna.“

postoji ideja o Patriku Bejtmenu, kao neka apstrakcija, ali nema pravog mene, već je tu samo jedinka, nešto nestvarno i mada ja mogu da prikrijem svoj ledeni pogled i ti možeš da mi stisneš ruku i da osetiš kako je neko meso steže, možda čak i naslutiš da nam je stil života verovatno sličan: mene jednostavno nema. Teško mi je da na bilo kom nivou ostvarim neki smisao. Ja sam plod mašte i ludila. Ja sam čovek bez budućnosti. Moja je ličnost površna i nedovršena, moja bezdušnost zadire duboko i uporna je. Moja savest, moje sažaljenje, moja nadanja, sve je to davno nestalo (verovatno još na Harvardu) ako je uopšte i postojalo. Nema više granica koje treba preći. Sve što imam zajedničko s neobuzdanima i ludima, okrutnima i pokvarenima, sav taj pokolj koji sam izazvao i moja potpuna ravnodušnost prema njemu, sve sam to sada prevazišao. Međutim, ja i dalje držim do jedne proste i tužne istine: niko nije bezbedan, ništa se ne može nadoknaditi. Ipak ja nisam kriv. Mora se pretpostaviti da svaki model ljudskog ponašanja ima svoju vrednost. Da li je zlo u vama ili u onome što radite? Moj bol je stalan i oštar i nadam se da niko neće živeti u boljem svetu. Ja u stvari želim da se moj bol oslika na drugima. Želim da niko ne umakne. Ali čak i pošto sam ovo priznao – a jesam i to bezbroj puta i u skoro svemu što sam činio – pošto sam se suočio sa ovim istinama, katarza je izostala. Ja ne stičem neko dublje znanje o samom sebi i iz moje priče se ne može saznati ništa novo. Nije ni bilo razloga da vam bilo šta kažem. Ova ispovest ne znači ništa…

Kako će ona ikada moći da shvati da ne postoji način da se ja razočaram, jer više ništa ne očekujem i ničemu se ne nadam?

To je bila geografija oko koje se okretala moja stvarnost: nikada mi nije palo na pamet da su ljudi dobri ili da je čovek sposoban da se menja ili da bi svet mogao biti lepše mesto tako što bismo nalazili zadovoljstvo u osećanjima, pogledima ili gestovima ili u ljubavi i pažnji drugih. Ništa nije potvrđeno, a izraz plemenitost duha nije se odnosio ni na šta, bio je samo kliše, kao neki loš vic. Seks je kao matematika. Individualnost više nije važna. Šta to znači inteligencija? Definiše razum. Žudnja je besmislena. Intelekt nije lek. Pravda je mrtva. Strah, uzajamno optuživanje, nevinost, saosećanje, krivica, propadanje, neuspeh, jad, sve su to bile stvari, osećanja, koja stvarno više niko nije doživljavao. Razmatranje je beskorisno, a svet bezosećajan. Jedino je zlo večno. Bog nije živ. U ljubav ne treba verovati. Svi su nalazili smisao samo na površini, na površini je bio smisao… ove civilizacije kakvom sam je ja video, gorostasne i krvoločne…