Skerletno slovo

Nijedan čovek ne može zadugo imati jedno lice za sebe, a drugo za ceo ostali svet, i da najzad ne dođe u zabunu koje je od njih istinito.

Važno je da se lica čije su misli najsmelije često s najvećom mirnoćom pokoravaju spoljnim pravilima društvenim. Misao im je dovoljna i oni ne traže da je delom izvedu.

nju je nemoguće opipati – ona se pretvara u ništa na njegov dodir. I on sam, ukoliko se pokazuje u lažnoj svetlosti, postaje senka, ili zaista prestaje da bude.

Lažnom čoveku lažna je i cela vasiona

Da li mržnja i ljubav nisu jedno isto u osnovi svojoj? I jedna i druga, u krajnjem razvitku, zahtevaju prisnu vezu i poznavanje srca; svaka čini da osećajna hrana i duhovni život jednog lica zavise od drugog, svaka ostavlja strasnog ljubavnika, ili ne i manje strasnog mrzioca, u očajanju i tuzi kad mu predmeta nestane. Filozofski posmatrane, obe strasti izgledaju u suštini iste, izuzev što se jedna gleda u nebeskoj svetlosti, a druga u tamnom i kobnom sjaju.

To je bila poslednja reč očajanja jednog slomljenog duha. Njemu je nedostajalo snage da uhvati bolju sudbu, koja mu je, činilo se, bila u domašaju.

Ljudskoj prirodi čini čast da lakše voli nego što mrzi, izuzev kad je sebičnost u pitanju. Mržnja se lagano pretvara u ljubav ako se prvobitna neprijateljska osećanja ne nadražuju.

Treba paziti na nas ljude od nauke, čije su glave u knjigama! Mi budni sanjamo i u snu idemo.

Ništa nije bilo jasnije od instinkta kojim je dete shvatalo svoju usamljenost

kao zla kob, jedno osećanje, neodoljivo i neizbežno kao sila sudbe, gotovo uvek primorava ljude da kruže okolo i kao aveti prolaze mesta gde se odigrao kakav velik i značajan događaj koji je odredio boju njihova života, i koji je utoliko silniji ukoliko je crnji ton koji ga pomračuje.