Kako upokojiti vampira

dokazuje da je nećak britanski špijun? Njegova veza sa notornim špijunom Frölichom, očigledno. Ali šta dokazuje Frölichovu špijunsku delatnost? Nećakova, naravno. Frölicha optužuje veza sa čovekom koji je pomoću njega, Frölicha, i okrivljen. Nećak je špijun zato što je špijun Frölich. Frölich je, opet, špijun zato što je to nećak, sa kojim on korespondira. U špijunskom smislu, dabome. Jer veza između dva špijuna ne može biti drukčija nego špijunska. Odnosi između špijuna moraju biti špijunski. (Čemu ni najmanje ne protivureči činjenica da odnosi sa operskim pevačicama ne moraju obavezno biti pevački.) Ali, molim lepo, reći ćeš ti, mi još nismo videli stvarni dokaz da je taj nećak britanski špijun. Kako da nismo? Zar nismo dokazali njegovu vezu sa špijunom Frölichom? Ali kako se, pitaćeš, u

Ljudi se lome dole, ne gore, Rutkowski. Gore se oni ponovo sastavljaju u oblik koji se želi. Mo

da nisam onako nespretno pokušao da ga izvučem iz Minchovog Protokola, da sam njegov slučaj prepustio spontanom razvoju, najverovatnije bi on već bio otpušten. Jednostavno otpisan iz Inventara kao neupotrebljiv. Ovako, moja nevešta intervencij

Ovog puta, međutim, zaključci su bili za nijansu isuviše logični. Ostalo nam je samo da ga obesimo

Poricanjem se u policiji ništa ne postiže. Jedino ćutanjem ili priznavanjem. Totalnim ćutanjem ili delimičnim priznavanjem. Međutim, delimičnih priznanja nema. Zatvorenik to uviđa čim uspe da odustajanje od optužbe za rad u korist neke strane sile otkupi priznanjem da se radilo sa namerom i na sopstvenu inicijativu. A kada se u istrazi jednom utvrdi opšti okvir prestupa i napusti dosadno polje motiva, mogućnosti za krivicu su praktično neiscrpne. U oblasti diverzije, na primer, čoveka koji je priznao izazivanje kvara na vojnom motociklu ni najmanje nije teško navesti da potpiše zapisnik ispod izjave da je minirao Reichstag. Time je on samo mudro i uspešno otklonio znatno opasniju optužbu da je minirao

Reichskancelariju. Automobil je pametno bio iskupljen motociklom (šta se, najzad, za jedan bedni kotač može dobiti?), garaža automobilom (koji takođe nije bogzna šta, zar ne?), saobraćajni čvor garažom, Führerov voz saobraćajnim čvorom (koji najednom, u poređenju sa vozom postaje beznačajan metež šina), Reichskancelarija ličnim vozom, (jer tamo ipak staje manje ljudi). A šta je sa Reichstagom? Reichstag je iščezao. Reichstag je bio samo pomoćna alternativa. Islednik i isleđenik se rastaju sa osećanjem da su iz situacije izvukli najviše što su mogli. Islednik mahom i ostaje pri tom ubeđenju. Zatvorenik počinje da sumnja tek kad oseti konopac oko vrata

intelektualnog ortopedskog pomagala u mom tajnom ratu protiv nacizma.

Kišobran je postao neka vrsta

otpor prema nasilju svih ograničenja kojima je moja ličnost i spolja i iznutra bila podvrgnuta.

njegovom crnom, svilenom nebu nisam još nazirao divotnu poeziju bunta, niti u njegovoj žičanoj konstrukciji nežni šator snova. Nešto mi je ipak bilo jasno: kišobran je bio tempirana bomba podmetnuta pod gredu venčanicu Steinbrecherovog kosmosa. Preporučio mi se kao saveznik