Šest godina

Profesor treba da pruža podršku i da mu se lako pristupa, ali ne treba da se ponaša ni kao ortak ni kao roditelj.

Zato sam ja izašao iz auta. Bol u ramenu bio je zanemarljiv u poredenju s bolom koji mi je nanosio njen odlazak. Potrčao sam za njom. Zagrlio sam je, iako mi je jedna ruka bila ranjena, i privukao je k sebi. Oboje smo žmurili. Držao sam se za nju i pitao se da li sam ikada pre osetio toliko zadovoljstvo. Plakala je. Privukao sam je još bliže. Prislonila mi je glavu na grudi. Probala je da se otrgne. Ali samo jednom. Znala je da je ovog puta neću pustiti.

Bez obzira šta je možda uradila.

Još je ne puštam.

Tamo na proplanku jedna lepotica po imenu Dajana Vajs nosi na ruci burmu koja je par s ovom na mojoj ruci. Odlučila je da po ovom divnom danu drži čas iz slikarstva napolju. Kreće se od studenta do studenta, komentariše njihov rad, nudi savet.

Ona zna da ja znam, iako nikad o tome nismo razgovarali. Pitam se je li zato prvi put otišla, plašeći se da neću moći da prihvatim istinu o onome što je učinila. Možda tada i nisam mogao.

Sad mogu.

Dajana Vajs me gleda dok joj prilazim. Njen osmeh zaseni i sunce. Danas je moja žena još lepša nego obično. Možda to mislim zato što sam pristrasan. A možda i zato što će mi za dva meseca roditi dete.

Čas joj je završen. Studenti se sporo razilaze. Kad ostanemo sami, hvata me za ruku, gleda me u oči i kaže: „Volim te."

„Volim i ja tebe", odgovaram joj.

Smeši mi se. Sivilo ne opstaje pred tim osmehom. Gubi se u čudesnoj izmaglici satkanoj od jarkih boja.

„Osmehivao se kad je to uradio. Toga se najviše sećam. Arčer Majnor se osmehivao. Rekao mi je da mu dam papire ili ću ja biti sledeća. Dala sam mu ih, naravno. Potom su došla dvojica. Ljudi koji su radili za njegovog oca. Odneli su Aronovo telo. Jedan mi je rekao da sednem. Kazao mi je da će, ako iko o tome nešto sazna, učiniti grozote mojim devojčičama. Neće ih samo ubiti, kazao je. Prvo će im učiniti grozote. Ponavljao je to. Rekao mi je da svima kažem da je Aron pobegao. Tako sam i uradila. Sve ove godine sam ćutala da bih zaštitila moje devojčice. To razumete, zar ne?"

„Razumem", tužno sam rekao.

„Morala sam da ocrnim mog jadnog Arona. Samo da kćeri ne bi stalno zapitkivale o njemu."

„Ali Natali to nije progutala."

„Stalno me je pritiskala."

„Kao što ste kazali, laž ju je unesrećila. Sama pomisao da ju je otac napustio."

„Strašno je kad mlada devojka tako misli. Trebalo je nešto drugo da smislim. Ali šta?"

„A ona vas je pritiskala i pritiskala..."

„Nije htela da odustane. Otišla je u Lanford i pričala tamo s profesorom Hjumom."

„Ali ni Hjum nije znao."

„Ne. Ali je ona stalno postavljala pitanja."

„A to je moglo da joj navuče bedu na vrat."

„Da."

„Tako ste odlučili da joj kažete istinu. Otac nije pobegao sa studentkinjom. Nije pobegao iz straha od porodice Majnor. Konačno ste joj ispričali celu priču, kako je Arčer Majnor hladnokrvno ubio njenog oca, s osmehom na licu."

Silvija Ejveri nije reagovala. Nije ni morala. Oprostio sam se i otišao.

Sad znam šta je Natali radila kasno uveče u onoj poslovnoj zgradi. Sad znam zašto je otišla u posetu Arčeru Majnoru u vreme kad tamo nikog drugog nije bilo. Sad znam zašto Maksvel Majnor nikad nije prestao da traga za Natali. Ne brine on o njenom svedočenju.

On je otac koji želi da osveti sina.

O ovome već ne znam pojedinosti. Ne znam je li se Natali osmehivala kad je pucala u Arčera Majnora ili je pištolj slučajno sam opalio kad su se sreli ili se radilo o samoodbrani. Ne postavljam pitanja.

Bivši ja bi hteo da zna. Novog ne zanima.

Predavanje se završava. Idem preko kampusa. Nebo u Santa Feu je plavlje nego na drugim mestima. Zaklanjam oči i nastavljam da hodam.

Na ovaj dan, pre godinu dana, s metkom u ramenu gledao sam Natali kako odlazi od mene. Vikao sam „Ne dolazi u obzir" kad me je molila da obećam da je neću pratiti. Nije me poslušala. Nije se zaustavila.

Neko vreme sam pretpostavljao da je iza svega stajao Zuker, da je on ubio Arčera Majnora i hteo da osigura da umre i jedina osoba koja bi o tome mogla obavestiti Maksvela Majnora. Ali ni to se nikako nije uklapalo, pogotovo pošto sam video njegov zbunjeni izraz kad sam ga za taj zločin optužio:

„Ti baš ništa ne kapiraš, je l 'da?"

Zuker mi je to rekao. Bio je u pravu. Ali polako sam počeo da slažem kockice, naročito kad sam obratio pažnju na središnje pitanje, na ono od čega je sve počelo:

Gde se nalazi Natalin otac?

To sam odgonetnuo pre skoro godinu dana. Dva dana pre nego što će me poslati u Novi Meksiko, opet sam posetio Natalinu majku u domu za stara lica Hajd park. Bio sam prilično nevešto prerušen. (Sadašnja maska je jednostavnija: obrijao sam glavu, ratosiljao se razigranih profesorskih lokni iz mladosti. Glava mi se presijava. Samo mi zlatna minđuša nedostaje da izgledam kao Mister Proper s televizijskih reklama.)

„Ovog puta hoću istinu", rekao sam Silviji Ejveri.

„Već sam ti rekla."

Mogu da razumem da promena identiteta treba nekome ko je bio optužen za pedofiliju ili nekom ko se zamerio članovima narko-kartela, pa nekom koga je maltretirao muž ili ko je bio svedok ubistva. Ne vidim zašto bi neko ko je učestvovao u beznačajnom skandalu na koledžu morao da nestane za ceo život, čak i posle smrti Arčera Majnora.

„Natalin otac nije u stvari pobegao, je l' da?"

Nije mi odgovorila.

„Ubijen je", nastavio sam.

Silvija Ejveri mi se učinila preslaba da bi se dalje opirala. Samo je sedela, mirna kao stena.

„Rekli ste Natali da je njen otac nikad ne bi napustio."

„Stvarno ne bi", rekla je, „toliko ju je voleo. Voleo je i Džuli. I mene. Aron je bio tako dobar čovek."

„Predobar. Sve je video crno-belo."

„Da."

„Kad sam vam saopštio da je Arčer Majnor mrtav, rekli ste 'Hvala bogu'. Je li on ubio vašeg muža?"

Spustila je glavu.

„Niko više ne može nijednoj od vas da naudi", rekao sam, iako je to bilo samo delimično istina. „Je li Arčer Majnor ubio vašeg muža ili je njegov otac nekog poslao?"

Tad je konačno to izgovorila: „Bio je to Arčer lično."

Klimnuo sam glavom. Tako sam i mislio.

„Došao je u našu kuću s pištoljem. Zahtevao je da mu Aron da papire koji su dokazivali da je varao. Vidite, stvarno je pokušavao da izađe iz senke svoga oca i da se saznalo da je varao..."

„Bilo bi kakav otac, takav sin."

„Tako je. Preklinjala sam Arona da ga posluša. Nije hteo. Mislio je da Arčer blefira. Tad je Arčer prislonio pištolj Aronu uz glavu i..."

„Profesore Vajse?"

„Izvoli, Kenedi", kažem mu.

Tako se sada zovem. Pol Vajs. Predajem na jednom velikom univerzitetu u Novom Meksiku. Iz bezbednosnih razloga moram da mu prećutim naziv. Posle onog krvoprolića na jezeru, oni koji treba odlučili su kako je za mene najbolje da uđem u program zaštite svedoka. Eto mene, tako, na Zapadu. Nisam se još sasvim navikao na ovu nadmorsku visinu, ali mi je sve u svemu dobro ovde. To je i za mene samog iznenađenje. Oduvek sam mislio da se neću maknuti s Istočne obale, ali život se valjda sav sastoji iz prilagođavanja.

Naravno da mi nedostaje Lanford. Nedostaje mi moj prethodni život. Benedikt i ja smo i dalje u vezi, iako ne bismo smeli. Koristimo jednu zajedničku imejl adresu u kojoj sastavljamo poruke koje nikad ne moramo da šaljemo. Jedan drugom ih prosto ostavljamo u folderu. S vremena na vreme proveravamo je li onaj drugi nešto napisao.

Velika novost u Benediktovom životu jeste da je razbijen narko-kartel koji ga je proganjao. Zbrisan je u nekakvom ratu za prevlast. Kratko rečeno, najzad je slobodan da se vrati svojoj Mari-En, ali kad je poslednji put proveravao njen status na Fejsbuku, ispostavilo se da je ono „u vezi", promenjeno u „udata". Slike s njenog i Kevinovog venčanja prekrivale su i njenu i njegovu stranicu.

Teram ga da joj ipak kaže istinu. On se tome opire. Kaže da ne želi da joj unosi nemir u život.

Ali život je nemiran. Rekao sam mu to.

Duboke misli, a?

Meni su se konačno i preostali delići slagalice uklopili. Dugo im je trebalo. Jedan od Majnorovih zločinaca koje je Džed pogodio ostao je živ. Njegovo svedočenje je potvrdilo ono šta sam sumnjao. Pljačkaška banda „Nevidljivi" provalila je u banku u Kanalskoj ulici. U sefu Toda Sandersona bila su oba testamenta i oba pasoša. Nevidljivi su uzeli pasoše, misleći da će moći da ih prodaju na crnoj berzi. Jedan je prepoznao Natalino ime. Pošto su je Majnorovi tad još uporno tražili, iako je proteklo šest godina, on im je to rekao. Deni Zuker i Oto Devero otišli su da posete Toda Sandersona.

Dalje sve već znate. Ili skoro sve.

Ali mnogo toga se nije uklapalo. Jedno sam potegao sa Zukerom pred samu njegovu smrt: zašto su Majnorovi bili opsednuti da pronađu Natali? Sasvim im je jasno stavila do znanja da neće svedočiti. Zašto bi se u to petljali, isterivali je na čistinu, kad su time mogli da izazovu da ih ona prijavi policiji?

„Moram da idem", rekla je kroz suze.

„Ne... "

„Uvek ću te voleti, Džejk. Uvek."

„Onda budi sa mnom", preklinjao sam. „Ne mogu. Znaš to. Nemoj ići za mnom. Nemoj me tražiti. Ovog puta održi obećanje."

Vrteo sam glavom. „Ne dolazi u obzir." Okrenula se i pošla uzbrdo. „Natali!"

Žena koju volim odlazila je iz mog života. Ponovo.

Upalio sam motor. Natali je stala i okrenula se ka Zukeru. Ovaj mi je, shvativši da je njegov potez na redu, sklonio pištolj s vrata. Odmah ga je prebacio u drugu ruku tako da mi bude izvan domašaja i spreči me da pokušam neku glupost.

„Ti si na redu", rekao je Zuker.

Natali je spustila pištolj na tlo.

Sad je čas. Poslednjih nekoliko sekundi proveo sam planirajući šta ću tačno uraditi, precizno računajući sve, uključujući i faktor iznenađenja. Ovog puta nisam oklevao. Zuker će imati vremena, i s tim sam računao, da puca u mene. To nije bilo bitno. Moraće da se brani. Ako me pritom prostreli, to će Natali taman dati dovoljno vremena ili da pobegne ili, što je verovatnije, da dohvati svoj pištolj i opali.

Nisam više imao izbora. Ni nakraj pameti mi nije bilo da se odvezem odatle.

Hitro sam ispružio levu ruku uvis. Mislim da se tome nije nadao. Očekivao je da ću, ako uopšte išta pokušam, posegnuti za njegovim pištoljem. Čvrsto sam ga ščepao za kosu i povukao mu glavu k sebi. Kao što sam i predvideo, Zuker je okrenuo pištolj na mene.

Levom rukom sam mu privukao lice blizu mome. Očekivao je da ću desnom pokušati da mu otmem pištolj.

Nisam to uradio.

Umesto toga, desnom rukom sam mu nabio u usta onu cijanidsku pilulu koju sam dobio od Džeda. Kad je shvatio šta radim, oči su mu se raširile od užasa. Saznanje da mu je u ustima cijanid i da će, ako ga se ne otarasi, sigurno umreti, malo ga je usporilo. Pokušao je da je ispljune, ali sam ga šakom sprečio. Snažno me je ugrizao, od čega sam zajaukao, ali šaku nisam sklonio. Istovremeno mi je pucao u glavu.

Trgao sam se.

Metak me je pogodio u rame. Nov bol.

Zuker se već trzao, ali je uporno pokušavao da nanišani. Nije stigao. Natalin prvi hitac pogodio ga je u potiljak. Opalila je još dvaput, mada za to nije bilo potrebe.

Pao sam na sedište, rukom se uhvatio za rame iz kojeg je šikljala krv. Pokušavao sam da je zaustavim. Čekao sam Natali da mi priđe.

Ali ona nije prilazila. I dalje je stajala u mestu.

Nikad nisam video lepši ili potresniji prizor od njenog lica u tom trenutku. Jedna suza joj se skotrljala niz obraz. Polako je zavrtela glavom.

„Natali?"

„Moram da idem", rekla je.

Izbečio sam se. „Ne." Tek tad sam, konačno, čuo sirene. Gubio sam krv i osećao slabost. Ništa od toga nije bilo važno. „Povedi me sa sobom. Molim te."

Ustuknula je. Suze su joj sad več lile. „Neću moći da živim ako se tebi nešto desi. Shvataš li to? Zato sam i prvi put pobegla. Mogu da živim ako je tebi srce slomljeno. Ne mogu da živim ako si mrtav."

Zuker je prvi progovorio: „Vidi, vidi, ko nam je to došao." Ja sam potpuno utrnuo kad sam je video. Oči su nam se srele - Nataline i moje - i sav svet se na hiljadu različitih načina raspao.

Bilo je to jedno od najsnažnijih osećanja koje sam u životu iskusio. Taj jednostavni čin gledanja u plave oči žene koju sam voleo. Čak i s pištoljem prislonjenim uz glavu, bio sam srećan što postojim i, da je sad povukao oroz, i to bi bilo u redu. U tom jednom trenu osetio sam u sebi više života nego za svih prethodnih šest godina. Da sam tog časa umro - ali ne, naravno da nisam želeo da umrem, više od svega sam želeo da živim i da budem s tom ženom - umro bih kao ispunjenija ličnost, s kudikamo ispunjenijim životom nego da sam umro samo koji trenutak ranije.

S pištoljem i dalje uperenim u nas, Natali je rekla: „Pusti ga." Nije skidala pogled s mene.

„Neće moći, srce", odgovorio je Zuker.

„Pusti njega i možeš dobiti mene."

Dreknuo sam: „Ne!"

Zuker mi je pomerio cev pištolja na vrat.

„Ti ćuti", a zatim se obratio Natali: „Zašto bih ti verovao?"

„Da mi je više stalo do sebe same nego do njega, ne bih izašla iz skrovišta."

Natali je i dalje gledala mene. Hteo sam da se pobunim. Ni po koju cenu ne bih dozvolio takvu razmenu, ali mi je nešto u njenom pogledu govorilo da ostanem miran, bar za neko vreme. Razmišljao sam o tome. Kao da je htela da budem poslušan, da dozvolim da se stvari odvijaju onako kako je ona zamislila.

Možda nije sama, pomislio sam. Možda ih ima još. Možda je imala neki plan.

„Onda, dobro", rekao je Zuker, i dalje se krijući i za mene. „Spusti pištolj i pustiću ga."

„Neće moći", rekla je ona.

„Nego?"

„Odvešćemo ga do njegovog auta. Posadićeš ga na vozačko sedište. Onog trenutka kad auto krene, spustiću pištolj."

Zuker kao da se naglas preslišavao: „Stavim ga u auto. Ti odbaciš oružje, a on ode."

Natali je klimnula glavom, i dalje gledajući pravo u mene, gotovo tražeći da budem poslušan.

„Dogovoreno", rekla je.

Krenuli smo prema prednjoj strani kuće. Natali je držala rastojanje od tridesetak metara. Pitao sam se je li tu negde možda Kuki ili Benedikt, ili neko drugi iz Novog početka. Možda čekaju pored automobila, naoružani i spremni da jednim hicem skinu Zukera.

Kad smo stigli do auta, Zuker je stao pod takvim uglom da su ga vozilo i moje telo i dalje štitili.

„Otvaraj vrata", naredio mi je. Oklevao sam.

Pritisnuo mi je pištolj na vrat: „Otvaraj vrata!"

Zuker više nije oklevao. Skočio je iza mene i upotrebio me kao štit. Rukom me je zgrabio oko vrata i prislonio mi pištolj na glavu.

„Ne mrdaj", došapnuo mi je.

Nisam mrdao. Sve je utihnulo. On se od mene nije odmicao. Vukao me je nazad prema kući.

„Pokaži se!" viknuo je. „Pokaži se ili ću mu razneti mozak!"

Začulo se pucketanje. Zuker mi je cimnuo glavu udesno, zaklanjajući se sve vreme mojim telom. Pomakao me je celog nadesno, odakle se čulo pucketanje. Zurio sam u prazan prostor.

Srce mi je zastalo.

S pištoljem uperenim u nas dvojicu, nizbrdo nam se primicala Natali

Iz dnevne sobe čuo sam Zukerov glas: „Profesore Fišeru? Znamo da ste tu. Biće gore po vas ako budemo morali da vas čekamo."

Prozor je škripnuo kad sam ga otvorio. Zuker i jedan od njegovih potrčali su prema izvoru zvuka. Video sam ih dok sam skakao. Potrčao sam u šumu.

Iza leđa mi je nastala erupcija vatrenog oružja.

Nisam im trebao živ. Da li sam samo zamišljao, ne znam, ali mogu da se zakunem da sam osećao kako meci proleću mimo mene. Trčao sam i trčao. Nisam se osvrtao. Samo sam...

Neko se bacio na mene.

Mora da je to bio onaj tip što je stajao iza kuće. Obrušio se na mene sleva, tako da smo obojica pali. Bio sam spreman i odvalio sam ga pesnicom posred lica. Glava mu je poletela unazad. Zamahnuo sam za još jedan udarac. Još jedan pogodak. Nije više pružao nikakav otpor.

Ali bilo je prekasno.

Deni Zuker i onaj njegov već su stajali iznad nas. Obojica su uperili pištolje u mene.

„Pustiću te da živiš", rekao je Zuker. „Samo mi kaži gde je ona."

„Ne znam."

„Onda mi ne trebaš."

Bilo je gotovo. Shvatio sam to. Čovek što se bacio na mene protresao je glavu. Ustao je i uzeo svoj pištolj. Ja sam ležao na tlu, opkoljen trojicom naoružanih pištoljima. Ništa nisam mogao da uradim. Nisu se čule policijske sirene. Jedan mi je stajao sleva, drugi - onaj koga sam udario - zdesna.

Pogledao sam Zukera, koji je bio jedan korak dalje. Izbacio sam svoju poslednju molitvu: „Ti si ubio Arčera Majnora, zar ne?"

Tome se nije nadao. Video sam da se zbunio. „Šta?"

„Neko je morao da ga ućutka, a Maksvel Majnor sigurno ne bi ubio rođenog sina."

„Ti si lud."

Druga dvojica su se zgledala.

„Zašto bi inače tako zapeo da je nađeš?" pitao sam. „Šest godina je prošlo. Znaš da ona neće svedočiti."

Zuker je vrteo glavom. Na licu mu se pojavilo nešto nalik na tugu. „Ti baš ništa ne kapiraš, je l' da?"

Podigao je pištolj, sad već skoro nevoljno. Izbacio sam poslednji adut. Nisam hteo ovako da umrem, na zemlji između njih. Ustao sam, smišljajući neki preostali potez, kad je taj potez odigrao neko drugi.

Jedan jedini hitac. Glava čoveka levo od mene raspala se kao zgaženi paradajz.

Mi ostali smo se okrenuli na stranu odakle je pucanj došao. Prvi sam se pribrao. Opet puštajući da podsvest vodi kolo, bacio sam se pravo na onog koga sam već dvaput udario. Bio mi je najbliži, a i već je bio načet.

Mogao sam da mu otmem pištolj.

No taj je reagovao mnogo brže nego što sam očekivao. Valjda je i njemu radila podsvest. Odmakao se unazad i nanišanio. Nisam više mogao da ga dohvatim rukom.

A tad se i njemu na moje oči raspala glava.