Šest godina

Profesor treba da pruža podršku i da mu se lako pristupa, ali ne treba da se ponaša ni kao ortak ni kao roditelj.

Zato sam ja izašao iz auta. Bol u ramenu bio je zanemarljiv u poredenju s bolom koji mi je nanosio njen odlazak. Potrčao sam za njom. Zagrlio sam je, iako mi je jedna ruka bila ranjena, i privukao je k sebi. Oboje smo žmurili. Držao sam se za nju i pitao se da li sam ikada pre osetio toliko zadovoljstvo. Plakala je. Privukao sam je još bliže. Prislonila mi je glavu na grudi. Probala je da se otrgne. Ali samo jednom. Znala je da je ovog puta neću pustiti.

Bez obzira šta je možda uradila.

Još je ne puštam.

Tamo na proplanku jedna lepotica po imenu Dajana Vajs nosi na ruci burmu koja je par s ovom na mojoj ruci. Odlučila je da po ovom divnom danu drži čas iz slikarstva napolju. Kreće se od studenta do studenta, komentariše njihov rad, nudi savet.

Ona zna da ja znam, iako nikad o tome nismo razgovarali. Pitam se je li zato prvi put otišla, plašeći se da neću moći da prihvatim istinu o onome što je učinila. Možda tada i nisam mogao.

Sad mogu.

Dajana Vajs me gleda dok joj prilazim. Njen osmeh zaseni i sunce. Danas je moja žena još lepša nego obično. Možda to mislim zato što sam pristrasan. A možda i zato što će mi za dva meseca roditi dete.

Čas joj je završen. Studenti se sporo razilaze. Kad ostanemo sami, hvata me za ruku, gleda me u oči i kaže: „Volim te."

„Volim i ja tebe", odgovaram joj.

Smeši mi se. Sivilo ne opstaje pred tim osmehom. Gubi se u čudesnoj izmaglici satkanoj od jarkih boja.

„Osmehivao se kad je to uradio. Toga se najviše sećam. Arčer Majnor se osmehivao. Rekao mi je da mu dam papire ili ću ja biti sledeća. Dala sam mu ih, naravno. Potom su došla dvojica. Ljudi koji su radili za njegovog oca. Odneli su Aronovo telo. Jedan mi je rekao da sednem. Kazao mi je da će, ako iko o tome nešto sazna, učiniti grozote mojim devojčičama. Neće ih samo ubiti, kazao je. Prvo će im učiniti grozote. Ponavljao je to. Rekao mi je da svima kažem da je Aron pobegao. Tako sam i uradila. Sve ove godine sam ćutala da bih zaštitila moje devojčice. To razumete, zar ne?"

„Razumem", tužno sam rekao.

„Morala sam da ocrnim mog jadnog Arona. Samo da kćeri ne bi stalno zapitkivale o njemu."

„Ali Natali to nije progutala."

„Stalno me je pritiskala."

„Kao što ste kazali, laž ju je unesrećila. Sama pomisao da ju je otac napustio."

„Strašno je kad mlada devojka tako misli. Trebalo je nešto drugo da smislim. Ali šta?"

„A ona vas je pritiskala i pritiskala..."

„Nije htela da odustane. Otišla je u Lanford i pričala tamo s profesorom Hjumom."

„Ali ni Hjum nije znao."

„Ne. Ali je ona stalno postavljala pitanja."

„A to je moglo da joj navuče bedu na vrat."

„Da."

„Tako ste odlučili da joj kažete istinu. Otac nije pobegao sa studentkinjom. Nije pobegao iz straha od porodice Majnor. Konačno ste joj ispričali celu priču, kako je Arčer Majnor hladnokrvno ubio njenog oca, s osmehom na licu."

Silvija Ejveri nije reagovala. Nije ni morala. Oprostio sam se i otišao.

Sad znam šta je Natali radila kasno uveče u onoj poslovnoj zgradi. Sad znam zašto je otišla u posetu Arčeru Majnoru u vreme kad tamo nikog drugog nije bilo. Sad znam zašto Maksvel Majnor nikad nije prestao da traga za Natali. Ne brine on o njenom svedočenju.

On je otac koji želi da osveti sina.

O ovome već ne znam pojedinosti. Ne znam je li se Natali osmehivala kad je pucala u Arčera Majnora ili je pištolj slučajno sam opalio kad su se sreli ili se radilo o samoodbrani. Ne postavljam pitanja.

Bivši ja bi hteo da zna. Novog ne zanima.

Predavanje se završava. Idem preko kampusa. Nebo u Santa Feu je plavlje nego na drugim mestima. Zaklanjam oči i nastavljam da hodam.

Na ovaj dan, pre godinu dana, s metkom u ramenu gledao sam Natali kako odlazi od mene. Vikao sam „Ne dolazi u obzir" kad me je molila da obećam da je neću pratiti. Nije me poslušala. Nije se zaustavila.