Vodić kroz ljubavnu istoriju Beograda

Anita Mezetova je sahranjena u Aleji zaslužnih građana, kao i Bahrija Nuri Hadžić, samo što je Mezetova živela relativno kratko, svega šezdeset sedam godina, a Bahrija osamdeset devet.

Gazdin stan je označen plitkom lođom u kojoj bez potrebe stražare stubovi, kao zalutali pozornici.

Putovali su ponovo vozom, preko Trsta, Beča i Budimpešte do lađe u Zemunu.

Čovek koji ne prođe kroz ljubav, ipak nije živeo.

Reči postaju izlizane od tolike upotrebe. Treba naučiti da ponekad ćutimo kako bismo vratili rečima značaj. Možemo da pokušamo kad danas odemo kod mene. Da napravimo eksperiment, ćutimo. Iza vrata stana smo neki drugi i ja uopšte ne znam da ste vi mlada filozofska nada Srbije a ja profesor. Neki sasvim drugi, ćutljivi dvoje.“

„Tišina je hranljiva kao hleb

Svaki čovek je i središte i rub i zato je osuđen na slobodu, ali i na besmrtnost jer jedan duh prožima svemir i svaku njegovu tvar i onda smrti nema, već samo prelivanja organskih stanja.

„Niko nije normalan, takvi ne postoje. Normalni ljudi su mit građanskog društva, da znate, njih nema u stvarnosti“, zavrteo je glavom. „Ti normalni koji vam dolaze na poslepodnevnu kafu tako uglađeni i spremni na laku konverzaciju samo vešto prikrivaju svoje tajne ličnosti. Budite sigurni. Nema čoveka u kojem barem dvoje ne mlati rukama i ne peni dok se natežu hoće li na ovu ili onu stranu.“

„Aman, ljudi, ko ne bije glavom o zid u mladosti, taj ne ume da sazida kuću kad odraste!

„Reči postaju izlizane od tolike upotrebe. Treba naučiti da ponekad ćutimo kako bismo vratili rečima značaj.