Kraljevstvo pepela

A onda Sorela, koja nije dala da se zatvori prolaz za Asterin, kao pravi zid za Manoninu zamenicu dok je ona hrlila dolećući. Zid naspram kojeg su se talasi Gvozdenzubih kršili i lomili.

Čisteći prolaz ka kuli dok je Asterin hrlila iz pozadine, leteći ka najvišem spratu.

Imodžen pade prva.

Onda Lin.

Onda Žislejna, jer su joj neprijateljice preplavile viverna.

Onda Tea i Kaja – zajedno, kao što su oduvek bile.

Onda zelenooke demonske bliznakinje, smejući se dok su padale. Onda Senke, Eda i Brajar, ne prekidajući da odapinju strele. I dalje nalazeći mete.

Onda Vesta, prkosno urličući da je celo nebo čuje.

znak zahvalnosti i ljubavi.

Da one znaju, da Asterin zna, gde god da se ona, njen lovac i dete šetaju držeći se za ruke, da su uspeli. Da se vraćaju kući.

Bilo jednom u jednoj zemlji davno spaljenoj u prah i pepeo da je živela mlada princeza koja je volela svoje kraljevstvo…

Njeno kraljevstvo. Njen dom. Ponovo će ga videti.

Želela sam onih hiljadu godina s tobom“, tiho mu kaza. „Želela sam da izrodim decu s tobom. Želela sam da zajedno odemo na onaj svet.“ Njene suze padale su po njegovoj kosi.

Rovan diže glavu. „Onda se bori za to. Još jednom. Bori se za tu budućnost.“

„Vrati naš narod u domovinu, Manon.“

Njena zamenica, njena rođaka, njena prijateljica nasmeši joj se, a oči joj behu sjajne kao zvezde. „Živi, Manon.“

Bez obzira na vetar i larmu bitke, Manon je ipak čula Petru kako joj govori: „Bolji svet.“

Kada ju je Lorkan spustio na ležaj, dišući isprekidano koliko i ona, kada je zastao puštajući je da sama odluči šta da radi, kuda da pođe, Elida ga opet poljubi i prošapta: „Pokaži mi sve.“

spomen na lovca kojeg je Asterin volela, kao što nijedna Gvozdenzuba nikada nije volela čoveka, i kojem se nikada nije vratila, iz sramote i straha. Lovca koji nikada nije prestao da je čeka, čak ni kao starac.