Vreme čuda

„Svemu ima vreme, i svakom poslu pod nebom ima vreme. Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire; vreme kad se razvaljuje, i vreme kad se gradi; vreme plaču i vreme smehu; vreme kad se teče, i vreme kad se gubi; vreme kad se ćuti, i vreme kad se govori; vreme kad se ljubi, i vreme kad se mrzi; vreme ratu i vreme miru. Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek. Vetar ide na jug i obrće se na sever: ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se. Sve reke teku u more, a more se ne prepunja; odakle teku reke, onamo se i vraćaju da opet teku. Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem.“

Što se tiče samih čudotvorstava, on je bio samouk. Čuda mu behu nova i originalna. Da li su bila i korisna nije najzad ni bilo tako presudno, jer se od čuda ne zahteva da pomažu, već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost, već da razgrađujući je grade budućnost.

Naravno, čitao je Isaiju. Međutim, nije uživao. Isuviše krvi, isuviše samopohvalne retorike nad tuđim prestupima. Nepristrasnosti ni za lek. Uobičajena taština i sitničavost sveca kome legenda nije dopuštala da greši pa mu je time oduzela i sposobnost da razume. Maroderstvo, dozvoljava sebi da kaže, balvan u svačijem tuđem, nikad, ne daj bože, ni trunčić u svom oku. Najzad, Isaijin besednički stil je kočoperan, provaljen, raspilavljen. Činjenicu da iskopaš treba ti moba umova, u tehnici izraza da uživaš treba ti više nego vera: neobaveštenost. Uostalom, on misli da su svi proroci bezazleno slatkorečivi.

Marija Magdalena nije znala jesu li ga svi ti stradalnici slučajno sreli ili su ga presretali, jesu li želeli popularnost božje zadužbine koju su stekli ili su bili slučajan kamen spoticanja na njegovom misionarskom putu. To je, uostalom, imalo podređenu važnost u poređenju sa velelepnošću samog čuda. Jer kakve izglede na uspeh ima eventualna želja bolesnika da ne ozdravi ako čin ozdravljenja ima višu svrhu od samog zdravlja, ako u prvom stepenu ilustruje jednu natprirodnu spregu, a tek uzgred donosi prirodnu korist slučajnom korisniku? I kao što lekarstvo ne napreduje da bi lečilo, već da bi uzgred lečeći usavršavalo svoju primarnu suštinu, tako i čudotvoraštvo kao najviši oblik medicine iscrpljuje svoju najdublju svrhu u unapređivanju čudotvornosti, te neposredne veze s Tvorcem, a ne u efektu čuda na ovu ili onu ličnost.

Tim bolje – odobri Ismaj – jer to potvrđuje da sam u pravu kad kažem da je neznanje najbolja zaštita od kazne, možda efikasnija i od molitava, jer se molbe ne mogu prečuti, a neobaveštenost je ćutljiva.

– Svejedno – upozori čudotvorac – ili, tim bolje. Da veruje, šta bismo mi dobili ovim čudom? Ona bi produžila da veruje, očišćena doduše, ali ne i obraćena. Razlikovala bi se od ovog poganog lika samo svojim novim obličjem, kožnom košuljicom takoreći, dok bi duh njen ostao netaknut i nepomeren potresom saznanja. Ovako, ona će se u trudovima ponovo roditi kao lane božje, i njena će buduća vera biti sedmostruko zapečaćena stidom zbog prethodeće neverice.

I neće to biti čudo što ga činjaše drešeći jezike mutavcima, sebe vraćajući lude, ili vaskrsavajući mrtvace; jer, raspetljavajući zapetljane jezike šta ćete dobiti do gomilu brbljivaca, dakle, izdajnika; na noge dižući sakate šta ćete dobiti do gomilu brzonogih, dakle, gonilaca; bezokima darujući vid, ništa do gomilu radoznalaca, dakle, uhoda; oživljavajući mrce dobićete samo još više grešnika, dakle, neprijatelja. Okanite se takvih čuda, braćo moja u Hristu!

Jer su ovakva čuda obraćala samo one na kojima su se vršila, a posmatrače ostavljahu prepadnute od Boga, umesto da u njega budu uvereni.