Uhvaćen

Zlo se može osetiti. Jednostavno može. Ili je bar ona tako mislila.

Možda živimo u pomrčini, zaslepljeni osmehom i fasadom dobrote. Možda nam tek tragedije skinu mrenu s očiju.

„Hoće li dan biti lep zavisi od tebe, a ne od vremena.“

Sećam se da je jednom profesor engleskog pitao grupu šta je najstrašnija buka na svetu. Je li jauk muškarca od bola? Krik žene od straha? Prasak pištolja? Dečji plač? A profesor je zavrteo glavom i rekao: ’Ne, najstrašnija buka je kad si sam u mračnoj kući, znaš da si sam, znaš da nikog ne može biti kod kuće ili oko nje – a onda, iznenada, čuješ s gornjeg sprata vodu u klozetu.’“

Odrastanje je rat ispunjen i zamišljenim i stvarnim pritiscima. Društvenim, obrazovnim, sportskim – a sve vreme se menjaš i hormoni ti divljaju.

umirali na dalekim bojištima? Kljakavi, bolesni, slabi, pokvareni, kukavice – ukratko, najgori među nama. Tako smo mi njihov genetski usputni proizvod, Dene – hiljade godina iskorenjivanja sortnog i čuvanje škarta. Zato smo svi šljam – otpad vekovnog lošeg uzgoja.“

„Razmisli, Dene. Šta su kroz čitavu istoriju čovečanstva radili oni najjači i najbistriji? Borili se u ratovima. Tako je bilo sve do prošlog veka. Dotad smo slali bezuslovno najbolje da se bore na frontu. I ko je ostajao kod kuće i razmnožavao se dok su najbolji

Svet je tek puki skup linija koje dele ono što smatramo krajnostima.

Često čuje kako sloboda nije slobodna. Nije ni pravda.

„Hoće li dan biti lep zavisi od tebe, a ne od vremena.“