Grad tajni

Ни­је нам Бог уза­луд дао два ува а јед­на уста, мно­го је те­же чу­ти не­го ре­ћи.

По­треб­но је та­ко ма­ло кад чо­век зна шта не­ће, и то­ли­ко мно­го ка­да не зна шта хо­ће.

То је би­ла она је­зи­ва ле­по­та из ко­је је не­што мо­ра­ло да се из­ро­ди, фа­тал­но, чак стра­шно. Али је мо­ра­ло. Ви­де­ло се по очи­ма.

Марк Твен: „Ни­ка­да ни­сам до­зво­лио да шко­ло­ва­ње ути­че на мо­је обра­зо­ва­ње!“

Чо­век се­ди и пла­ни­ра, а Бог гле­да и сме­је се.

Дав­но је ре­че­но ка­ко ге­не­ра­ци­ја ко­ја не за­пам­ти рат ра­ђа сле­де­ћу ко­ја је спрем­на на де­ка­ден­ци­ју.

ве­ку. На че­лу им је био ка­ган, во­ђа по чи­јој ти­ту­ли је и др­жа­ва

Ка­да за­пад­ња­ци не­ма­ју оно­ли­ко ко­ли­ко ми­сле да им тре­ба они на­пра­ве рат, по мо­гућ­но­сти што да­ље од ку­ће, а ка­да ми не­ма­мо, окре­не­мо се ло­по­влу­ку, по мо­гућ­но­сти што бли­же ку­ћи.

До­бро, ре­ци­те ми, ко­је је то ме­ри­ло?

– Љу­бав.

– Ка­ко то?

– Јед­но­став­но. Вре­ме је пре и по­сле љу­ба­ви.

– А у ме­ђу­вре­ме­ну?

– Не­ма ме­ђу­вре­ме­на. Ме­ђу­вре­ме је љу­бав.

– Ни­шта ни­је као што се де­си­ло – ре­че. – Ни­шта ни­је би­ло као што је би­ло. Све за­ви­си да ли пу­шта­те се­бе да не­што до­жи­ви­те као „тај­ну“ или као „лаж“. Те две ре­чи сто­је на две стра­не ги­гант­ске по­лу­ге ко­ја по­кре­ће исто­ри­ју