Eduar Luj

Moj najbolji saveznik bilo je ćutanje i, na neki način, saučesništvo u nasilju (i pitam se i dalje, godinama kasnije, šta znači reč saučesništvo, koje su to granice koje razdvajaju saučesništvo od aktivnog učešća, od nevinosti, bezbrižnosti, od straha).

Visoki riđokosi i onaj pogrbljeni zadali su mi završni udarac. Odmah su otišli. I već su pričali o nečem drugom. Svakodnevne rečenice, dosadne i otužne – i to zapažanje me je vređalo: ja sam njima značio manje nego oni meni. Sve moje misli su bile okrenute ka njima, moji strahovi, i to čim otvorim oči. Pogađala me je njihova sposobnost da me tako brzo zaborave.

Nije razumela da je njena putanja, ono što je nazivala greškama, bila, naprotiv, skup savršeno logičnih mehanizama, gotovo unapred podešenih, neumitnih. Nije shvatala da su njena porodica, njeni roditelji, njena braća, sestre, čak i njena deca, gotovo svi stanovnici sela, prolazili kroz iste probleme, i da je ono što je ona, dakle, nazivala greškama u stvarnosti bio savršen odraz normalnog toka stvari.