Helen Hoang

Ni­ko ni­je imao ta­kve oči, s tom, po­seb­nom, je­din­stve­nom ni­jan­som ze­le­ne. Ta­ko je le­pa

Mi­slio je da ni­kad vi­še ne­će ovo do­ži­ve­ti, i sa­mo je za­žmu­rio, pre­pu­šta­ju­ći se nje­nom do­di­ru. Bo­lja je bi­la Esme i od sun­ca i od sve­žeg va­zdu­ha.

Pro­ce­ni­li su je, usta­no­vi­li da vre­di ma­lo, ili čak ni­ma­lo, i od­bi­li je. A sad je bi­la ta­ko umor­na. Ta­ko, ta­ko umor­na.

Ka­ko da pro­me­niš se­bi ži­vot kad se na­đeš u ta­kvoj klop­ci. Pa ne mo­že nju pro­šlost nje­na da de­fi­ni­še. Ne mo­že se po nje­nom po­re­klu pro­ce­nji­va­ti ko je i ka­kva je ona. Ako ni­šta dru­go, bar ta­ko ne bi tre­ba­lo da ra­de. Mo­že ona da bu­de mno­go vi­še od to­ga, sa­mo uko­li­ko joj pru­že šan­su.

Esme ga vo­li.

Ne­ka to­plo­ta za­plju­ski­va­la ga je u ta­la­si­ma. Šta je on to uči­nio da ga ona za­vo­li? Da zna, sa­mo bi to do kra­ja ži­vo­ta i ra­dio. Pri­neo je nje­ne ša­ke usti­ma i po­lju­bio je u pr­ste. Ni­je bio u sta­nju da go­vo­ri, poj­ma ni­je imao šta bi re­kao.

Do­neo ju je do vra­ta, ona ih je ot­klju­ča­la.