Odiseja Publishing House

Inače, nikad nisam kupovala cveće. Biljke treba da rastu iz zemlje, a ne da ubrane služe za ukras. Ne mogu da shvatim zašto ljudi kupuju ubrano cveće. Stavljanje cveta u vazu nije ništa drugo nego sporo ubistvo.

Autorka ponovo opominje, nije slučajno smestila kraj romana u savremeno doba. Možda još imamo vremena. Možda još možemo da se opametimo

Pokušala je ponovo, govorila je o hotelu, hotelu Hauger, koji jedva opstaje, koliko će to biti dobro za nas, za hotel i za porodicu. Ali tada sam je prekinula, i nisam stala, sve je pokuljalo iz mene, kao da nisam završila s povraćanjem. Reka, kazala sam, ljudi ovde dolaze da vide reku, da vide dugu koja je uvek tu, da pecaju lososa, da gledaju prolećno topljenje snega. A rečne ribe, šta će one, i šta je s vodom koja se uliva u fjord, biće ledena, da li ti je jasno, i vodenkos, šta će biti s vodenkosom ako nema vode, gde će se gnezditi, kamenje koje iskopavate prekriva sve, ogromno kamenje. Pre je sve bilo zeleno, sada je krš, sve životinje i biljke ovde žive od reke, od Brejua, a vi mislite da tek tako možete da je preuzmete i radite šta hoćete, pa to je reka, to je priroda, to su ptice, insekti, biljke, a sada će ostati samo krš i cevi i tuneli, kamen i čelik, kamen i čelik.

„Sve nestaje“, rekla sam. „Sve što volimo nestaje. I ti si kriva.“ Glas je počeo da mi posustaje, pognula sam glavu, nisam mogla da gledam mamu. „Uništićeš sve.“

„Šta bi ti želeo da budeš kad porasteš?“, upitala je.

„Srećan“, odvratio je Tomas. „Biću jednom srećan.“

Gospođa Van Amersfort je već krenula da vadi knjigu sa police, ali se tad iznenađeno osvrnula. S osmehom je pogledala u Tomasa. „To je dozlaboga dobra ideja. Znaš li čime otpočinje sreća? Prestankom straha.“

Ljubav je pokretačka snaga koja nas poput instinkta za preživljavanje diže kad smo na dnu. Vekovima je motivisala najhrabrije podvige i najlepša umetnička dela, ali i dan-danas ostaje neobjašnjiva. Ljubav se možda ne može racionalizovati, sasvim razumeti ili objasniti, ali i tako nedokučiva istrajava i pokreće svet.

Stajala sam pred ogledalom, u podignutom vunenom džemperu boje zelene jabuke, držala sam ga, ruke su mi činile dva oštra ugla u odrazu, poput krila, i iznenada sam shvatila da sam trudna, i obuzela me je takva lakoća, ruke mi jesu bile krila, mogla sam da poletim, samo nisam znala da li smem.

Mislim, verovatno neću ali… moj tata je govorio da je nemoguće stvarno nemoguće samo ako ne pokušaš.

Nešto sam shvatila kad sam ušla u njegovu sobu: ne želim da budem ona koja će mu ugasiti to sunce na licu.

Gleda u moje izgrižene nokte, u zanoktice i mrljice krvi tu i tamo, i polaže svoje šake preko njih. Kaže mi na uvo da ne smem da pojedem samu sebe

Meni to nije smešno. Žao mi je što se moj brat pravi da zaboravlja delove iz svog života. Kao da precrtava nešto što je bilo. Ne može se tek tako precrtavati