Radoš Kosović

Samo unazad gledah. To svu radost uguši;

Ali onda mi uteha zapeva u duši:

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Gde vrelo života teče, tamo me put šalje.

Gde drvo života cveta, cvetaće i dalje.

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

„Dve proste reči, Signe. Dve reči koje su kliše. Ali koje su najistinitije, jer ne ukazuju ni na prošlost ni na budućnost, niti na bilo šta drugo osim na nas.“

Sluh ti nikada neće biti bolji nego sada.

posvećuju mi ni pogled, i potpuno ih razumem. Za njih sam samo žena u godinama, pomalo razbarušena i neuredna, u iznošenoj vindjakni, sa sedim čupercima koji proviruju ispod vunene kape.

Tako glatka čela, tako meki obrazi, zapanjujuće su mladi, bez ikakvog traga, bez belega proživljenog života.

Onda bih zatvorio oči i pomolio se Bogu u kojeg nisam verovao,

Ponekad zaboravim kako izgledam, posle izvesnog vremena čovek prestane da misli na izgled kad živi na barci, ali u retkim prilikama kad se na kopnu pogledam u ogledalo, ako je svetlo dobro, trgnem se. Ko je ta žena u ogledalu, zapitam se, ko je pobogu ta ispijena starica?

Ima li u reči volim nekakve gradacije?“ – pitala sam jednom.

„Ima li gradacije, ili je ta reč po sebi toliko snažna da je uvek maksimalna, uvek stoprocentna?“

Čudno je, apstraktno, ne, nadrealno, nadrealno je prava reč, što spadam u njih, u stare, kad sam ja i dalje i skroz naskroz ja, ista koja sam oduvek bila, s petnaest, trideset pet ili pedeset godina, stalna i nepromenjiva masa, onakva kakva sam u snovima, ili kao kamen, kao hiljadugodišnji led. Starost nema veze sa mnom. Samo kad se krećem osetim njeno prisustvo, tada se javlja sa svim svojim tegobama, bolnim kolenima, ukočenim vratom, osetljivim kukom.