Momir Bulatović

Основни закључак ондашње ујдурме био је да банке нису институције слободног тржишта. Оне живе у симбиози са владама које финансирају. Њихов опстанак зависи од привилегија и државних интервенција. Оне дају паре владама које их неодговорно троше, пристајући на камате које реално није могуће исплатити. Али док наплата дође на ред, владе ће потрошити своје мандате, па ће плаћање дугова бити посао неке наредне владајуће гарнитуре. Неразумна збрка у потрошњи одвијала се у новим и све већим круговима, који ипак налажу да неко све то плати. На крају, односно на почетку игре улоге су подијељене. Банкарски систем је добитник, а држава и њени порески обвезници су губитници.

Задуживање има своју цијену, а она се зове – камата. У првих пет година након избијања кризе, америчка влада је само на име камата платила преко два трилиона долара, дакле преко четиристо милијарди годишње, својим повјериоцима. Кина је, што је одавно познато, највећи купац америчких обвезница, путем којих министарство финансија пуни амерички буџет и фондове.

У складу са максимом да је „најважнији бизнис за амерички народ – бизнис“, предсједник Трамп је пробудио наду милионима својих сународника да ће се обогатити и тиме је аутоматски поразио све своје противнике.

Либерални капитализам је одраз економске филозофије која сматра да је тржиште једини механизам утврђивања и расподјеле вриједности. Тржиште је ефикасно и праведно и, стога, држава има основни задатак да врши дерегулацију и ослобађа све учеснике свог утицаја и моћи. Тржишни поремећаји, који су знали да буду тешки и дуготрајни, тумачени су не као посљедица несавршености модела, већ као показатељ да држава није у потребној мјери ослободила тржишне актере свог негативног уплива.

„Новац је нова форма ропства и разликује се од старе по чињеници да није лично – нема личних веза између господара и роба“.

Лав Николајевич Толстој
(Лев Николаевич Толстой, 1828–1910)

Бројеви не показују стварну вриједност неке компаније или њеног производа, него шпекулативну добит које се може очекивати на берзи. Када, на примјер, акције Гаспрома изгубе десет одсто вриједности, то не значи да је највећа свјетска корпорација изгубила десет одсто своје имовине. Ради се о томе да су (пре)продавци оног мањег дијела његових акција којима се тргује на берзама, на основу клађења о кретању цијена, једни од других преотели новац, који није Гаспромов и нема никакве везе са њим.

„Ко год контролише обим новца апсолутни је господар цјелокупне индустрије и трговине… и кад схватиш да се цијели систем лако контролише од стране неколико људи на врху, нико неће морати да ти каже како настају инфлација или депресија.“

Џејмс А. Гарфилд (Јаmеs А. Garfield, 1831–1881)

убијени предсједник САД

Сигурност банкарских депозита је основа савременог банкарског система. Њу гарантује и држава знајући колико је немогућ захтјев свих депонената за повлачењем новца. Ово је правило успостављено, разрађено и примјењивано од 1930. године и времена Велике депресије, све до „случаја Кипар“.

Овај увод је био потребан да би се одговорило на основно питање – ко стварно ствара новац? Одговор гласи – БАНКЕ. Не држава, како мисле многи, него управо банке

Почетком друге декаде овог вијека, група најразвијенијих земаља, укључујући Кину, Јапан, Русију и Француску, одржала је тајни састанак, без САД, које нису биле ни присутне нити обавјештене. О састанку је извјестио британски Индепендент (Роберт Фиск), а основна порука је била да ће нафта бити продавана не више за доларе, већ за корпу валута. Пренијета је и изјава кинеског представника који је тада рекао: „Ови ће планови промијенити лице међународних финансијских трансакција. Америка… мора да буде веома забринута. Знаћете колико ће бити забринута по грмљавини порицања коју ће ова вијест изазвати.“