Antoan de Sent Egziperi

чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во

Та­да се по­ја­ви ли­си­ца:
„До­бар дан“, ре­че ли­си­ца.
„До­бар дан“, уљудно од­го­во­ри ма­ли принц, окре­ну се, али не ви­де ни­шта.
„Ево ме ов­де“, из­у­сти је­дан глас, „под ја­бу­ком...“
„Ко си ти?“, упи­та ма­ли принц. „Вр­ло си ле­па...“
„Ја сам ли­си­ца“, ре­че она.
„До­ђи да се игра­мо“, пред­ло­жи јој ма­ли принц. „Та­ко сам ту­жан...“
„Не мо­гу да се играм с то­бом“, ре­че ли­си­ца. „Ни­сам при­пи­то­мље­на.“
„О, опро­сти!“, ре­че ма­ли принц. Али, раз­ми­слив­ши, он до­да­де:
„Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„Ти ни­си одав­де“, ре­че ли­си­ца, „шта тра­жиш?“
„Тра­жим љу­де“, ре­че ма­ли принц. „Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„Љу­ди“, ре­че ли­си­ца, „има­ју пу­шке и ло­ве. То је баш не­згод­но! Они има­ју и ко­ко­шке. Је­ди­но то их за­ни­ма. Тра­жиш ли ко­ко­шке?“
„Не“, од­вра­ти ма­ли принц. „Ја тра­жим при­ја­те­ље. Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„То је не­што већ одав­но за­бо­ра­вље­но“, об­ја­сни ли­си­ца. „То зна­чи ’ус­по­ста­ви­ти ве­зе’.“
„Ус­по­ста­ви­ти ве­зе?“
„На­рав­но“, по­твр­ди ли­си­ца. „Ти си за ме­не још увек са­мо де­чак сли­чан сто­ти­на­ма хи­ља­да дру­гих де­ча­ка. И ни­си ми по­тре­бан. А ни ја те­би ни­сам по­треб­на. Ја сам за те­бе тек ли­си­ца на­лик на сто­ти­не хи­ља­да ли­си­ца. Али уко­ли­ко ме при­пи­то­миш, би­ће­мо ствар­но по­треб­ни јед­но дру­

при­пи­то­мим...“
„На­рав­но“, по­твр­ди ли­си­ца.
„Али сад ти се пла­че!“, ре­че ма­ли принц.
„На­рав­но“, од­го­во­ри ли­си­ца.
„Ти­ме, зна­чи, ни­шта не до­би­јаш!“
„До­би­јам“, ре­че ли­си­ца, „због бо­је жи­та.“
За­тим до­да­де:
„Иди сад опет да по­гле­даш ру­же. Схва­ти­ћеш да је тво­ја је­дин­стве­на на све­ту. За­тим се вра­ти да ми ка­жеш збо­гом, а ја ћу ти по­кло­ни­ти јед­ну тај­ну.“
Ма­ли принц оде опет да по­гле­да ру­же.
„Ви уоп­ште не ли­чи­те на мо­ју ру­жу, ви још ни­сте ни­шта“, обра­ти им се он. „Ни­ко вас ни­је при­пи­то­мио, а ни ви ни­сте ни­ко­га при­пи­то­ми­ле. Ви сте као што је би­ла мо­ја ли­си­ца. Би­ла је то обич­на ли­си­ца слич­на сто­ти­на­ма хи­ља­да дру­гих ли­си­ца. Али ја сам од ње на­пра­вио сво­ју при­ја­те­љи­цу и она је са­да је­дин­стве­на на све­ту.“
Ру­жа­ма је би­ло вр­ло не­при­јат­но.
„Ле­пе сте, али сте пра­зне“, ре­че им он још. „За вас чо­век не мо­же умре­ти. На­рав­но, оби­чан про­ла­зник би по­ве­ро­вао да мо­ја ру­жа ли­чи на вас. Али она је са­ма ва­жни­ја од свих вас за­јед­но за­то што сам њу ја за­ли­вао. За­то што сам њу ја ста­вио под ста­кле­но зво­но. За­то што сам њу ја за­шти­тио за­кло­ном. За­то што сам због ње по­у­би­јао гу­се­ни­це (осим оне две-три што сам их оста­вио ра­ди леп­ти­ра). За­то што сам њу ја слу­шао ка­ко се жа­ли, хва­ли, или ка­ко по­не­кад чак и ћу­ти. За­то што је то мо­ја ру­жа.“
И он се вра­ти ли­си­ци.
„Збо­гом“, ре­че он.
„Збо­гом“, ре­че ли­си­ца. „Ево мо­је тај­не. Вр­ло је јед­но­став­на: чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во.“
„Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во“, по­но­ви ма­ли

Све су од­ра­сле осо­бе не­кад би­ле де­ца. (Али се ма­ло њих то­га се­ћа.)

Од­ра­сле осо­бе ни­кад ни­шта не раз­у­ме­ју са­ме, а де­цу за­ма­ра да им све увек из­ по­чет­ка об­ја­шња­ва­ју

Оних злат­них ствар­чи­ца о ко­ји­ма са­ња­ре дан­гу­бе.

Кад чо­век до­пу­сти да га при­пи­то­ме, мо­же се до­го­ди­ти и да за­пла­че..

Ако во­лиш је­дан цвет ко­ји се на­ла­зи на не­кој пла­не­ти, слат­ко је но­ћу гле­да­ти не­бо.

Та­да се по­ја­ви ли­си­ца:
„До­бар дан“, ре­че ли­си­ца.
„До­бар дан“, уљудно од­го­во­ри ма­ли принц, окре­ну се, али не ви­де ни­шта.
„Ево ме ов­де“, из­у­сти је­дан глас, „под ја­бу­ком...“
„Ко си ти?“, упи­та ма­ли принц. „Вр­ло си ле­па...“
„Ја сам ли­си­ца“, ре­че она.
„До­ђи да се игра­мо“, пред­ло­жи јој ма­ли принц. „Та­ко сам ту­жан...“
„Не мо­гу да се играм с то­бом“, ре­че ли­си­ца. „Ни­сам при­пи­то­мље­на.“
„О, опро­сти!“, ре­че ма­ли принц. Али, раз­ми­слив­ши, он до­да­де:
„Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„Ти ни­си одав­де“, ре­че ли­си­ца, „шта тра­жиш?“
„Тра­жим љу­де“, ре­че ма­ли принц. „Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„Љу­ди“, ре­че ли­си­ца, „има­ју пу­шке и ло­ве. То је баш не­згод­но! Они има­ју и ко­ко­шке. Је­ди­но то их за­ни­ма. Тра­жиш ли ко­ко­шке?“
„Не“, од­вра­ти ма­ли принц. „Ја тра­жим при­ја­те­ље. Шта то зна­чи ’при­пи­то­ми­ти’?“
„То је не­што већ одав­но за­бо­ра­вље­но“, об­ја­сни ли­си­ца. „То зна­чи ’ус­по­ста­ви­ти ве­зе’.“
„Ус­по­ста­ви­ти ве­зе?“
„На­рав­но“, по­твр­ди ли­си­ца. „Ти си за ме­не још увек са­мо де­чак сли­чан сто­ти­на­ма хи­ља­да дру­гих де­ча­ка. И ни­си ми по­тре­бан. А ни ја те­би ни­сам по­треб­на. Ја сам за те­бе тек ли­си­ца на­лик на сто­ти­не хи­ља­да ли­си­ца. Али уко­ли­ко ме при­пи­то­миш, би­ће­мо ствар­но по­треб­ни јед­но дру­гом. Ти ћеш за ме­не би­ти је­ди­ни на све­ту. Ја ћу за те­бе би­ти је­ди­на на све­ту.“
„По­чи­њем да раз­у­мем“, ре­че ма­ли принц. „По­сто­ји јед­на ру­жа... ми­слим да ме је она при­пи­то­ми­ла...“
„То је мо­гу­ће“, ре­че ли­си­ца. „На Зе­мљи има све­га и сва­че­га...“
„О, то ни­је на Зе­мљи“, ре­че ма­ли принц.
Чи­ни­ло се да је ли­си­ца вр­ло ра­до­зна­ла:
„На не­кој дру­гој пла­не­ти?“
„Да.“
„Има ли на тој пла­не­ти ло­ва­ца?“
„Не­ма.“
„Гле, па то је за­ни­мљи­во! А ко­ко­ши?“
„Не­ма.“
„Ни­шта ни­је са­вр­ше­но“, уз­дах­ну ли­си­ца.
Ипак, ли­си­ца се вра­ти сво­јој ми­сли:
„Мој је жи­вот јед­но­ли­чан. Ја ло­вим ко­ко­шке, љу­ди ло­ве ме­не. Све су ко­ко­шке слич­не и сви љу­ди су слич­ни. Ја се, да­кле, по­ма­ло до­са­ђу­јем. Али, ако ме ти при­пи­то­миш, мој ће жи­вот би­ти као оба­сјан сун­цем. Упо­зна­ћу бат ко­ра­ка што ће се раз­ли­ко­ва­ти од свих оста­лих. Дру­ги ме ко­ра­ци те­ра­ју под зе­мљу. Тво­ји ће ме по­пут му­зи­ке ма­ми­ти из бр­ло­га. И он­да по­гле­дај! Ви­диш ли, та­мо до­ле, она жит­на по­ља? Ја не је­дем хлеб. Жи­то ме­ни ни­шта не зна­чи. Жит­на ме по­ља ни на шта не под­се­ћа­ју. То је жа­ло­сно! Али ти имаш ко­су бо­је зла­та. Би­ће див­но кад ме при­пи­то­миш. Жи­то, ко­је је зла­ћа­но, под­се­ћа­ће ме на те­бе. И ја ћу во­ле­ти ша­пат ве­тра у жи­ту...“
Ли­си­ца за­ћу­та и ду­го гле­да­ше ма­лог прин­ца.
„Мо­лим те, при­пи­то­ми ме...“, ре­че она.
„Вр­ло ра­до“, од­го­во­ри ма­ли принц, „али не­мам мно­го вре­ме­на. Мо­рам да про­на­ђем при­ја­те­ље и упо­знам још ко­је­шта.“
„Чо­век по­зна­је са­мо оно што при­пи­то­ми“, ре­

Кад вас не­ка тај­на пре­ду­бо­ко дир­не, не усу­ђу­је­те се да не по­слу­ша­те