Antoan de Sent Egziperi

чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во

Све су од­ра­сле осо­бе не­кад би­ле де­ца. (Али се ма­ло њих то­га се­ћа.)

Од­ра­сле осо­бе ни­кад ни­шта не раз­у­ме­ју са­ме, а де­цу за­ма­ра да им све увек из­ по­чет­ка об­ја­шња­ва­ју

Оних злат­них ствар­чи­ца о ко­ји­ма са­ња­ре дан­гу­бе.

Кад чо­век до­пу­сти да га при­пи­то­ме, мо­же се до­го­ди­ти и да за­пла­че..

Ако во­лиш је­дан цвет ко­ји се на­ла­зи на не­кој пла­не­ти, слат­ко је но­ћу гле­да­ти не­бо.

Сви љу­ди има­ју зве­зде, али оне сви­ма не зна­че исто. За оне ко­ји пу­ту­ју зве­зде су во­ди­ље. За дру­ге, оне су са­мо ма­ле све­тиљ­ке. За на­уч­ни­ке, оне су про­бле­ми. За мог по­слов­ног чо­ве­ка оне су би­ле зла­то. Али све те зве­зде та­мо ћу­те. Али ти, ти ћеш има­ти зве­зде ка­кве ни­ко не­ма...“
„Шта хо­ћеш да ка­жеш?“
„Кад бу­деш но­ћу гле­дао не­бо, бу­ду­ћи да ћу ја ста­но­ва­ти на јед­ној од њих, бу­ду­ћи да ћу се на јед­ној од њих сме­ја­ти, то ће за те­бе би­ти као да се све зве­зде сме­ју. Ти ћеш има­ти зве­зде ко­је зна­ју да се сме­ју!“

Кад вас не­ка тај­на пре­ду­бо­ко дир­не, не усу­ђу­је­те се да не по­слу­ша­те

Жа­ло­сно је за­бо­ра­ви­ти при­ја­те­ља. Ни­су сви љу­ди има­ли при­ја­те­ље

Ево мо­је тај­не. Вр­ло је јед­но­став­на: чо­век са­мо ср­цем до­бро ви­ди. Бит­но је очи­ма не­ви­дљи­во.“