Agatha Christie

Mislim - da smo prisustvovali jednom ljubavnom prizoru - modernog stila.

Gospođa Hubbard prijekorno uzdahne.

— Autres temps, autres moeurs,[5] promrmlja Poirot. - U mojim mladim danima mladić je djevojci posudivao knjige o filozofiji. Sve je bilo puno osjećaja i uzvišenih ideala. Danas momka i djevojku zbližuju samo nesređen život i kompleksi.

Kazaću vam nešto što stalno iznova primećujem, gospodine Poaro. Veliki ljudi - značajni ljudi - uvek dolaze na vreme - nikad vas ne ostavljaju da čekate.

Odnesoše gospodina Morlija. Džap i Poaro ostadoše sami.

"Prošli smo rutinski deo. Otisci, i tako to."

Poaro sede, pa reče: "Pričajte."

Džap napući usne. Zatim reče: "Mogao se ubiti. Verovatno se i ubio. Na pištolju su samo njegovi otisci prstiju - ali nisam sasvim zadovoljan."

"Šta vas muči?"

"Pa, za početak, izgleda da nema razloga zašto bi se ubio... Bio je krepkog zdravlja, dobro je zarađivao, nije poznato da je imao ikakvih briga. Nije se spetljao ni sa kakvom ženom - to jest", Džap se oprezno ispravi, "bar koliko nam je poznato, nije. Nije bio ćudljiv, potišten - ponašao se kao i obično. I zbog toga mi je, između ostalog, stalo da čujem šta vi imate da kažete. Videli ste ga jutros, pa sam se zapitao da niste nešto primetili."

Poaro odmahnu glavom. "Baš ništa. Bio je - kako da kažem - sušta normalnost."

"Sve u svemu - ispada čudno, zar ne? Uostalom, ne biste očekivali da se čovek ubije usred radnog vremena, da tako kažem. Zašto ne sačekati do večeras? To bi bilo prirodno."

Poaro se zamišljeno osvrnuo po sobi. Osmotrio je umivaonik na zidu iza vrata, visok ormar sa fiokama u kom su stajali zubarski kartoni, sa druge strane vrata.

Zubarsku stolicu i instrumente oko nje, u blizini prozora. Zatim je prešao pogledom preko kamina, natrag do mesta gde je telo ležalo. Pored kamina su se nalazila i druga vrata.

Džap je pratio njegov pogled. "To je samo mala kancelarija." Širom je otvorio vrata.

Bila je to, kao što je rekao, skučena prostorija, sa pisaćim stolom i stočićem sa špiritusnom lampom i priborom za čaj, kao i nekoliko stolica. Nije bilo drugih vrata.

"Ovde mu je radila sekretarica", objasni Džap. "Gospođica Nevil. Izgleda da je danas odsutna."

Pogledi im se sretoše. Poaro reče: "Rekao mi je, sećam se. To bi, opet, moglo biti nešto što ne ide u prilog teoriji o samoubistvu."

"Mislite da je namerno uklonjena s puta?" Džap zaslade. Zatim reče:

"Ako to nije bilo samoubistvo, bio je ubijen. Ali, zašto? To rešenje mi deluje podjednako neverovatno kao i ono prvo. Po svemu sudeći, bio je miran i bezazlen momak. Ko bi poželeo da ga ubije?"

Poaro upita: "Ko je mogao da ga ubije?"

Džap reče: "Odgovor na to je - gotovo svako! Njegova sestra je bila na trećem spratu, u njihovom stanu - mogla je da siđe i da ga ubije; neko od njegovih radnika je mogao da uđe i da ga ubije. Njegov ortak, Rajli, mogao je da ga ubije. Onaj momak Alfred je mogao da ga ubije. Neko od pacijenata je mogao da ga ubije." On zaslade, a zatim reče: "I Amberiotis je mogao da ga ubije - to je još najjednostavnije rešenje."

Poaro klimnu glavom. "Ali, u tom slučaju - moramo da saznamo zašto!"

"Baš tako. Vraćamo se na polazni problem. Zašto?

Poaro sleže ramenima. Zatim reče: "Na prvi pogled se čini da je smrt odabrala, krajnje neumetnički, pogrešnog čoveka. Tajanstveni Grk, bogati bankar, slavni delekliv - zar ne bi bilo prirodno da neko od njih bude ubijen! Jer, tajanstveni stranci mogu da budu upleteni u špijunažu, bogati bankari uvek imaju nekog kome će njihova smrt doneti korist, a slavni detektivi mogu da budu opasni po kriminalce."

"Dok siroti Morli ni za koga nije predstavljao opasnost", sumorno primeti Džap.

"Pitam se."

Džap se istog časa okrenu ka njemu. "Kakvog to keca sad imate u rukavu?"

"Ništa. Jednu usputnu primedbu."

Ponovio je Džapu tih nekoliko reči koje je Morli izgovorio o prepoznavanju lica, i rekao mu i da je spomenuo izvesnog pacijenta.

Džap je delovao sumnjičavo.

"Moguće je, rekao bih. Mada, malo je nategnuto. Možda je u pitanju bio neko kome je stalo da ne otkrije svoj pravi identitet. Jutros niste primetili nijednog drugog pacijenta?"

Poaro promrmlja: "Primetio sam u čekaonici jednog mladića koji je delovao upravo kao ubica!"

Džap se zabezeknuo: "Šta to rekoste?"

Poaro se osmehnu. "Mon cher,[6] bilo je to odmah pošto sam stigao ovamo! Bio sam napet, stvari su mi se pričinjavale - enfin,[7] bio sam u krajnje specifičnom raspoloženju. Sve mi je delovalo zlokobno - čekaonica, pacijenti, pa i sam tepih na stepeništu! Zapravo, rekao bih da je taj mladić patio od nesnosne zubobolje. I to je sve!"

"Znam kako je to", reče Džap. "Ipak, proverićemo mi i tog vašeg ubicu.

Proverićemo svakog, bez obzira na to da li je u pitanju samoubistvo ili ne.

Možete li nam reći nešto o nekom od ovih pacijenata gospodina Rajlija?"

"Pukovnik Aberkrombi je stari pacijent, a i sva deca gospođe Hit idu kod gospodina Rajlija. O gospodinu Rajksu i gospodinu Barnsu ne mogu ništa da vam kažem, mada mi se čini da sam već čula ta imena. Ja odgovaram na sve telefonske pozive, znate..."

Naglo je upitala: "Samoubistva? Čijeg? Gde?"

"Izvesnog gospodina Morlija, koji je živeo u Ulici kraljice Šarlote broj 58."

"Oh!", nezainteresovano reče Džejn Olivera. "On!..." Zurila je preda se, mršteči se. Zatim, iznenada reče: "Oh, ali to je besmislica!", i, okrenuvši se na peti, neočekivano ih napusti, ne oprostivši se, potrča uza stepenište Gotske kuće i uđe uz pomoć ključa.

"Čujte je samo!", reče Džap, zagledavši se za njom. "Zaista neobična izjava."

"Zanimljivo", odmereno primeti Poaro.

Ubeđen sam više nego ikada, Poaro. Ovo nije bilo samoubistvo."

"A motiv?"

"To nam je zasad slaba tačka. Šta ako je Morli nekada davno zaveo Amberiotisovu kćerku?"

Poaro je ćutao. Pokušao je sebi da dočara gospodina Morlija u ulozi zavodnika mlade Grkinje zanosnih očiju, ali je u tome neslavno propao.

Podsetio je Džapa da je gospodin Rajli izjavio da njegov ortak nije umeo da uživa u životu.

Džap odsutno reče: "Pa dobro, nikad se ne zna šta se može desiti na krstarenju!" Onda zadovoljno dodade: "Znademo više kad budemo popričali s tim momkom."

Službenik ih je pogledao prilično čudno.

Rekao je: "Gospodin Amberiotis? Žao mi je gospodine, plašim se da neće moći da vas primi."

"O, da, hoće, momče", smrknuto reče Džap. Povukao ga je u stranu i pokazao mu isprave.

Službenik reče: "Ne razumete, gospodine. Gospodin Amberiotis je umro pre pola sata."

Visoka i mračna, Džordžina Morli je saslušala šta su njih dvojica imali da joj kažu, i odgovorila na njihova pitanja.

Naglasila je: "Ne mogu da poverujem - zaista ne mogu - da je moj brat izvršio samoubistvo!"

Poaro reče: "Shvatate koja je druga mogućnost, mademoiselle?'

"Mislite - ubistvo." Ona zastade. Zatim polako reče: "Međutim, ta mogućnost mi se čini gotovo podjednako nemogućom kao i ona prva."

"Ali ne sasvim nemogućom?"

"Ne - jer - oh, pre svega, znate, govorim o nečemu što znam - to jest, o stanju duha mog brata. Znam da nije imao nikakvih briga - znam da nije postojao razlog - baš nikakav razlog da digne ruku na sebe!"

"Videli ste ga jutros - pre nego što je krenuo da radi?"

"Jesam - za doručkom."

"I delovao je sasvim uobičajeno - nije bio uzrujan?"

"Bio je uzrujan - ali ne tako kao što mislite. Bio je naprosto ljut!"

"Zbog čega to?"

"Imao je pretrpan dan pred sobom, a njegova sekretarica i pomoćnica je morala da otputuje."

"To je gospođica Nevil?"

"Jeste."

"U čemu mu je obično pomagala?"

"Vodila je računa o njegovim prepiskama, naravno, a vodila je i knjigu zakazanih termina, i popunjavala kartone. Osim toga, brinula se i za sterilisanje instrumenata, a pripremala mu je i materijal za plombe i dodavala mu ga dok je radio."

"Da li već dugo radi kod njega?"

"Tri godine. To je jedna vrlo pouzdana devojka i - oboma nam je vrlo draga."

Poaro reče: "Bila je odsutna zbog bolesti neke rođake, kako mi reče vaš brat."

"Da, stigao joj je telegram s obaveštenjem da joj je tetku udarila kap. Otišla je jutarnjim vozom za Somerset."

"I to je ono što je toliko iznerviralo vašeg brata?"

"Da-a." Osetilo se jedva primetno oklevanje u odgovoru gospođice Morli.

Požurila je da im objasni. "Ne smete pomisliti da je moj brat bio bezosećajan. On je samo pomislio - samo na trenutak..."

"Da, gospođice Morli?"

"Pa, da je možda rešila da zabušava. Oh, molim vas da me ne shvatite pogrešno - sasvim sam sigurna da Gledis nikad ne bi učinila tako nešto. To sam i rekla Henriju. Ali, stvar je u tome da se devojka verila s jednim krajnje problematičnim mladićem - Henrija je to jako uzrujalo - i pomislio je da ju je taj mladić možda ubedio da uzme slobodan dan."

"Da li se tako nešto moglo očekivati?"

"Ne, sigurna sam da nije. Gledis je vrlo savesna devojka."

"Ali, to je upravo nešto što bi taj mladić mogao da joj predloži?"

Gospođica Morli šmrknu. "Sasvim verovatno, rekla bih."