Ernesto Sabato

Sujete ima tamo gde je najmanje očekujemo: uz dobrotu, uz samoodricanje, uz velikodušnost

Fizički nije izgledala da ima više od dvadeset šest godina, ali je u njoj bilo nečega što je odavalo njene stvarne godine, nečeg tipičnog za osobu koja je mnogo živela; to nisu bile sede vlasi niti ikakav čisto materijalni znak, nego nešto neodreñeno i sigurno duhovno: možda pogled, ali do kog stepena se može govoriti da je pogled jednog ljudskog bića nešto fizičko?; možda način na koji stiska usta, pa, iako su usta i usne fizički elementi, način na koji se stiskaju i izvesne bore takoñe su duhovni elementi. Nisam mogao utvrditi u tom trenutku, a ne mogu to utvrditi ni sada, šta je to, konačno, što je davalo ovaj utisak o godinama. Mislim da bi to mogao biti i način na koji je govorila.

Osećao sam se prilično glupo: to niukoliko nije bio moj način. Duboko sam se zamislio: možda nisam razmišljao? Naprotiv, moj um je stalno razmišljao, kao računska mašina; na primer, u ovoj istoj priči, zar nisam mesecima razmišljao i preturao po pretpostavkama i klasificirao ih? I nisam li, na izvestan način, najzad našao Mariju zahvaljujući mojoj sposobnosti da logično mislim? Osetio sam da sam blizu istine, vrlo blizu, a bojao sam se da je ne izgubim: uzmučio sam se. Viknuo sam:

— Nije to zbog toga što ne znam da mislim! Naprotiv, uvek mislim. Ali zamislite kapetana broda koji u svakom trenutku matematički odreñuje svoj položaj i drži pravac prema cilju sa neumoljivom strogošću, ali koji ne zna zašto ide prema tom cilju, da li razumete?