Mišel Ričmond

ašio sam se. Želeo sam da je zadržim.

Ono što nisam u celosti shvatao jeste da Alis nije jednostavna ideja, da nije nesavitljivi predmet, nepromenljivi eksponat. Da, znao sam da je kompleksna, nije trebalo da završim psihologiju da to uvidim. Prvog dana kad sam je upoznao, setio sam se stihova Volta Vitmana: Jesam li u suprotnosti sa samim sobom? Dobro, dakle, u suprotnosti sam sa samim sobom. Ja sam veliki, ja sadržim mnoštva.

Vođa u jednoj ruci drži ljubaznost, a u drugoj disciplinu

osećam kao da sam na jednom od onih razgovora za posao u Silicijumskoj dolini – beskrajni niz čudnih pitanja maskiranih kao neobavezno ćaskanje iako znaš da je to vešto pripremljen razgovor osmišljen da ti razotkrije samu dušu.

Ili je možda sve samo okrutna psihološka igra – neznanje je samo po sebi svojevrstan zatvor.

Zamislili su sebe na samom čelu Pakta. Međutim, oni koji nastoje da vode retko budu dobre vođe.“

Vođa u jednoj ruci drži ljubaznost, a u drugoj disciplinu.