Harlan Coben

Tuga retko napada spreda. Draže joj je da ti se prikrade kad je najmanje očekuješ.

Svi smo tako luksuzno glupi kad nam u životu sve ide kako treba.

Šankerka je uporno stajala uz mene. „Kako je umro?", prošaputao sam.

„Ne znaš?"

Zavrteo sam glavom. Ona je ćutala. Okrenuo sam se i pogledao je.

„Ubijen je", rekla je.

Te reči su ostale u vlažnom vazduhu, prosio nisu htele da odu. Ponovio sam ih. „Ubijen je?"

„Da."

Zaustio sam nešto da kažem, zatvorio usta, pa ih opet otvorio. „Kako? Ko?"

„Mislim da je pucano u njega. Taj deo ne znam baš. Policija ne zna ko je pucao. Misle da je bila pljačka pa se iskomplikovala. Znate, tip je provalio u kuću, a nije znao da nekog ima."

Sad sam osetio otupelost. Iz kapele više niko nije izlazio. Zurio sam u vrata i čekao da se pojavi Natali.

Ali nje nije bilo.

„Poznaješ li porodicu doktora Sandersona?"

„Njegov sin Erik se zabavljao s mojom sestričinom. Dobar je momak."

„Koliko ima godina?"

„Šesnaest, možda sedamnaest. Kakva tragedija. Bio je tako blizak s ocem."

Nisam znao kakav uvod da napravim, pa sam jednostavno pitao: „Znaš li ženu doktora Sandersona?"

Tes je nakrivila glavu. „A ti je ne znaš?"

„Ne", slagao sam. „Nisam je upoznao. I njega sam znao samo s nekoliko događaja na koledžu. Dolazio je sam."

„Mnogo si se potresao za nekog ko ga je znao s nekoliko događaja na koledžu."

Nisam znao šta na to da kažem, pa sam otpio gutljaj viskija. Onda sam rekao: „Samo, ovaj, nisam je video na opelu."

„Otkud znaš?"

„Šta?"

„Upravo si rekao da je nisi upoznao. Kako bi onda znao ko je?"

Čoveče, baš nisam dobar u ovome. „Video sam fotografije."

„Mora da nisu bile dobre."

„Kako to misliš?"

„Bila je tamo. Izašla je odmah za kovčegom, s Keti."

„Keti?"

„Njihovom kćerkom. Erik je nosio sanduk. Onda je brat doktora Sandersona izašao s Keti i Dilijom."

Naravno, njih sam video. „Dilija?"

„Žena doktora Sandersona."

U glavi mi se zavrtelo. „Mislio sam da se zove Natali."

Prekrstila je ruke i namrštila mi se. „Natali? Ne. Zove se Dilija. Ona i doktor Sanderson su se zabavljali još u gimnaziji. Oboje su odrasli u ovoj ulici. U braku su već sto godina."

Piljio sam u nju.

„Džejk?"

„Šta?"

„Jesi li siguran da si na pravoj sahrani?"

Čovek koji se oženio ženom mojih snova izgleda da je bio oženjen nekom drugom - da ne pominjem da je, ovaj, preminuo. Drugim rečima, Natali nije bila na sahrani svog muža. To kao da je iziskivalo nekakvu reakciju s moje strane, zar ne?

Setio sam se svog obećanja datog pre šest godina. Natali je rekla: „Obećaj mi da ćeš nas ostaviti na miru." Nas. Ni njega ni nju. Nas. Uz bojazan da ću zvučati hladno, a možda i bukvalno, više nije bilo „nas" Tod je mrtav. Sasvim sam uveren da to znači da bi obećanje, ako uopšte i može da opstane zato što „nas" više nema, trebalo da se poništi i više da ne važi.

Onda sam se opet nagnuo napred i probao s njihovim sinom Erikom Sandersonom. On je klinac, pa nisam očekivao mnogo, ali sam pretpostavio da ima profil na Fejsbuku. Počeo sam odatle. Roditelji obično nemaju profil tu, ali još nisam sreo đaka koji ga nema.

Nekoliko minuta kasnije dobio sam željenu nagradu. Erik Sanderson iz Savane u Džordžiji.

Slika na profilu je, sasvim potresno, predstavljala Erika i njegovog pokojnog oca. Obojica su se široko osmehivala dok su se s veselom mukom trudila da im iz ruku ne ispadne nekakva ribetina. Otac i sin na pecanju, pretpostavio sam uz zavist čoveka koji želi da postane otac. Iza njih je sunce zalazilo, lica su im bila neosvetljena, ali se i na monitoru osećalo kako odišu zadovoljstvom. Nešto čudno mi je palo na pamet.

Tod Sanderson je bio dobar čovek.

Da, bila je to samo slika, i da, znam da ljudi umeju lažno da se smeše, pa čak da vode i čitav lažan život, ali ovde sam osetio dobrotu.

Pregledao sam i ostale Erikove slike. Uglavnom su to bile slike s društvom - hej, pa ipak je on tinejdžer - u školi, na žurkama, na utakmicama, već vam je jasno. Zašto danas svi puće usne i mašu rukama kad se slikaju? Koji je to štos? Ovo je glupa misao, ali um ide svojim putem.

Bio je tu i album jednostavno nazvan PORODICA. Tu su slike širokog vremenskog raspona. Na nekima je Erik beba. Onda mu se pojavljuje sestra. Zatim izlet u Diznijev svet, opet pecaroški odmori, porodične večere, krštenje, fudbalske utakmice. Sve sam ih pregledao.

Tod nikad nije imao dugu kosu - ni na jednoj od ovih slika. Na svima je samo glatko izbrijan.

Šta sad to znači?

Nemam pojma.

Kliknuo sam na Erikov zid ili to već kako se zove prva stranica. Bilo je tu na desetine poruka saučešća.

„Tata ti je bio najbolji, žao mi je."

„Mogu li išta da pomognem?"

„Počivaj u miru, dr S. Bio si strava."

„Nikad neću zaboraviti kad je tvoj tata pomogao mojoj sestri."

Zatim sam video poruku nad kojom sam se zamislio:

„Kakva bezumna tragedija. Nikad neću razumeti okrutnost ljudskih bića."

Kliknuo sam na „stare postove". Tu je bilo još šest poruka, a jedna mi je naročito zapala za oko:

„Nadam se da će uhvatiti kretenčinu koja je to uradila i spržiti ga."

Obnovio sam pretragu tražeći nešto više. Nije mi trebalo mnogo vremena da naiđem na članak:

UBISTVO U SAVANI
Mesni hirurg ubijen

Sinoć je u svom domu ubijen omiljeni mesni hirurg i dobrotvor dr Tod Sanderson, kako policija smatra, u pokušaju pljačke koja se iskomplikovala.

Imejl nije potpisan. Svejedno.

Brzo sam kliknuo na REPLY i otkucao:

Natali? Jesi li dobro? Molim te javi mi.

Kliknuo sam SEND.

Objasnio bih vam kako je vreme milelo dok sam čekao sledeći imejl, ali nije tako bilo. Za to valjda nije bilo vremena. Tri sekunde kasnije, opet se oglasio signal za nov imejl. Srce mi je lupalo dok nisam video ime pošiljaoca:

MAILDAEMON

Otvorio sam ga, ali sam znao šta će pisati:

Ova imejl-adresa ne postoji...

Nada je okrutna. Nada me podseća na ono što se umalo dogodilo. Nada ponovo izaziva fizički bol.

Konačno je i ona pogledala mene i pamtim da sam tad pomislio kako ima lepo, slatko lice. Ubrzo ću saznati i to da poseduje ono što zovu sporom lepotom, lepotom koju u početku i ne primećujete, a onda vas obori i sve vas više ophrvava, pa vam je sve lepša kad god je ponovo vidite, pa vam je neverovatna i pomisao da je išta manje od savršeno zanosne. Kad god sam je ponovo video, čitavo biće mi je reagovalo, kao da je prvi put ili još bolje.

Napravio sam sendvič i opet probao da pronađem Natali, ovog puta kroz pretragu slika na internetu. Video sam jednu njenu staru fotografiju za poslovnu biografiju. Ona me je tako ubola u grudi da sam je odmah zatvorio. Našao sam neke od njenih starih slikarija. Na nekoliko njih su moje šake i torzo. Malo je reći da su se probudile bolne uspomene. Silovito su nagrnule kroz širom otvorena vrata, i to sve odjednom. Toliko mi je nedostajala. Toliko me je to bolelo, i fizički, i još kojekako. Punih šest godina sam se, s manje ili više uspeha, branio od tih osećanja, ali odjednom me je čežnja preplavila, baš kao i onog dana kada smo poslednji put vodili ljubav u brvnari u odmaralištu.

Nek se nosi sve.